EFEKAT LEPTIRA 🆕️

𝟏𝟓. 𝐏𝐎𝐆𝐋𝐀𝐕𝐋𝐉𝐄 - Prijateljica

„Sreća nam uvek daje prijatelje, ali nesreća ih proverava."

- francuska poslovica

Noć nikada nije bila tako sablasna kao ova, uoči koje je Sofia Ditano umrla. Sedela sam pokraj prozora i, kroz izgubljeni fokus od dugog zurenja, i dalje sam tupo gledala u svoj odraz u staklu. Dnevnik mi je počivao u krilu. Valjalo bi da u njemu zapečatim sve ono što mi se danas izdešavalo, jer bih možda samo tako uspela da olakšam sebi i eventualno da skinem sa svojih leđa bar deo tereta koji sam ponela po napuštanju apartmana gospođe Ditano. Mehanički sam ga otvorila i nekako se naterala da trepnem i povratim fokus. Izvukla sam hemijsku iz bočnog dela dnevnika, pa krenula da na tom žućkastom papiru zabeležim još jedan dan svog života.

Dan je počeo ovako:

Tezauro me je probudio u pola devet ujutru. Na stolu se već nalazio doručak i šolja kafe. Na pitanje da li je on već jeo, odgovorio je da ne doručkuje i da je već popio čaj. Shvatila sam da pati od nesanice i sinoć mu ponudila nešto od svoje skromne zalihe lekova, što je on odmah odbio. Bilo je očigledno da ne voli da priča o svojim problemima i to sam mogla da razumem. Međutim, sudeći po tome kako je izgledao kada sam se probudila, videlo se da nije sklopio oči ni na pola sata. Dok sam doručkovala, on je opet prolazio kroz ono što smo već znali. Naime, Sofia nije bila nikakva kompleksna ličnost. Imala je pedeset dve godine, bavila se umetnošću celog života, bila kustos u tri muzeja i ujedno gostovala po raznoraznim izložbama i aukcijama, gde su njena dela bila vrlo tražena i gde niko nije pitao za cenu. Apstraktna umetnost je bila njen fah. Moju majku je poznavala jako dugo, upoznale su se još pre mog rođenja i bile su jako dobre prijateljice, koje se, ipak, nisu viđale tako često, a pretpostavljam i zbog koga. Sofia je pre pet godina osnovala svoju fondaciju za žene koje boluju od raka i sve svoje prihode usmerila ka tome da pomogne ženama da rade na prevenciji, kao i onima koje nisu imale dovoljno sredstava za lečenje. Nije se udavala. Nema dece, niti bilo koga drugog od porodice ili rodbine. Na ovom svetu je sama. Teško sam gutala zalogaje dok je Tezauro sve to izgovarao naglas. Činjenica da će ta žena morati da umre ni kriva ni dužna, skakala je po mojim grudima i nije mi davala da normalno dišem. Bilo mi je teško, jako teško, ali sam ipak pronašla snagu da se prisetim svoje sebične izjave u Milanu i dovršila svoj doručak bez razmišljanja o grižoj savesti, koja će me verovatno napasti kada sve bude gotovo. Plan je bio da porazgovaram sa njom nakratko, a da onda preuzmem dokumenta i tiho napustim njena četiri zida. Tezauro bi se postarao za sve ostalo i mogli bi da krenemo dalje.

Posle doručka sam se presvukla i spremila. Nisam stavila sočiva, već izvadila naočare iz kutije. Kosa mi je bila vezana. Po izlasku iz kupatila, zatekla sam Tezaura kako sedi za stolom sa dva pištolja ispred sebe. Zurio je u jednu tačku sve dok mu se nisam približila, a onda je svoj pogled preusmerio ka mojim nogama, te ga lagano dizao naviše. Nešto mu se promenilo u očima kada je ugledao moju tetovažu na spoljašnjoj strani vrata, ali to, šta god bilo, nestalo je gotovo istog trena. Na kraju se zaustavio na mojim očima i naizmenično ih pogledao. Od tog prodornog pogleda koji me je rezao na komade, leđa i vrat su mi se naježili, a negde u dubini se stvorio nemir. Bila sam paralisana. Ne sećam se ni da li sam uopšte zatreptala u tom momentu, jer mi se činilo da je prikaz njega tako neispavanog i tmurnog, a opet intrigantnog i, na neki način privlačnog, ostao uramljen u raznobojnim krugovima između mojih kapaka. On se, ipak, prvi dozvao pameti i realnosti i progovorio: „Da li znaš kako se koristi oružje? Nerado želim da ti ga dam za svaki slučaj, jer ko zna kada će ti kliknuti da ga upotrebiš na meni."

Kiselo sam se podsmehnula. „Da mi nisi potreban, iskoristila bih ga ove sekunde."

„Dakle, znaš da ga koristiš. Nisam ni sumnjao", frknuo je.