Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 24

Probudila se i pogledala ga je. Spavala je u njegovom zagrljaju. Bila je u pravu da će Niš samo da zakomplikuje stvari i da neće ništa da riješi. I nije riješilo. Stvorilo je dodatne probleme i dodatne nesporazume.

Dan ranije

"I opet ćutiš većinu puta." Prokomentarisao je Marković, dok je vozio i Bisa se nasmijala.
"Znaš šta je moj odgovor, Miodraže." Rekla je ona. Prevrnuo je očima.
"Niko me tako ne zove." Rekao je on.
"Pa i mene niko ne zove Bisenija, osim tebe." Odgovorila je Bisa.
"Znači od sad ćemo tako, kapetane." Rekao je Marković i pogledao je u nju i onda je skrenuo na skretanje za Novi Sad. "Znači prvo idemo do tvog starog stana." Bisa je klimnula glavom.
"Stvarno nisi morao da ideš sa mnom..."
"Morao sam." Rekao je i pogledao ju je. "Hoćeš li svraćati kod Nine i Dragane?"
"Ne, ne znaju da sam i ja došla u Novi Sad. Oni rješavaju tu svu papirologiju nakon dedine smrti, i misle da sam ja u Beogradu." Odgovorila je Bisa.
"Znači, sad ti njima radiš iza leđa." Rekao je Marković i Bisa je prevrnula očima.
"Nije, nego ne želim da..."
"Da shvate da si došla sa mnom."
"Nije to." Rekla je Bisa, pokušavajući da se opravda i pogledala ga je i vidjela je da se smije. "Vidim, tebe baš zabavlja to što me zezaš."
"Malo." Rekao je on i parkirao se ispred njene nekadašnje zgrade. "Hoćeš li da ipak ja odem?" Dodao je i ona je odmahnula glavom.
"Neke stvari treba ja sama da uradim." Odgovorila je i pogledala je u njega i onda je izašla napolje iz automobila. Ušla je u zgradu i popela se na sprat na kojem se nalazio njen i Milanov stan. Nije tu bila mjesecima, odselila se odmah nakon Milanove sahrane, nije mogla da ostane tu. Bilo je isuviše uspomena za nju. Posegnula je za kvakom, ali nije imala snage da uđe unutra. Ne nakon svega. Trgnula se kad joj je neko stavio ruku na rame.
"Ja ću. Ti idi malo na vazduh." Rekao je Marković i ona je klimnula glavom. Izašla je ispred zgrade i sjela je na stepenice. Izgleda da ipak nije bila toliko hrabra koliko je mislila. Nije mogla da uđe u taj stan. Jednostavno nije mogla.
"Komšinice, otkud Vi? Mislila sam da ste se odselili." Rekla je jedna starija gospođa i Bisa je ustala, dok je Bisa mislila da joj je samo ona falila.
"Jesam, ali sam došla po neke stvari koje su ostale u stanu." Odgovorila je Bisa i starija žena je klimnula glavom.
"Bože, kako vrijeme leti, za par mjeseci će godinu dana kako je Milan poginuo. On je u novembru poginuo, zar ne?" Upitala je komšinica i Bisa je klimnula glavom. "A Vi više ne nosite crninu?"
"Ne. Skinula sam je pre dva meseca." Rekla je Bisa, dok je bila na ivici da joj saspe u lice da se to nju nije ticalo.
"Ma da, vi mladi to sad nešto previše ni ne poštujete. Ja sam nosila crninu za svojim suprugom čitavu godinu dana." Rekla je komšinica.
"Ej, uzeo sam." Rekao je Marković kad je izašao iz zgrade i dao je Bisi papirnatu kesu i ona je klimnula glavom. "Gospođo." Dodao je i klimnuo je glavom i stavio je ruku oko Bisinog struka.
"Ja sam Jelena, komšinica." Rekla je i pogledala je u Markovića. Rekla je svoje ime samo da bi saznala ko je Marković.
"Major Miodrag Marković." Rekao je Marković.
"Major? I Vi ste vojnik? Koji rod?"
"Komandant specijalne brigade." Odgovorio je Marković.
"Specijalna brigada i avijatičar. Kakav spoj." Rekla je Jelena i pogledala ih je.
"Ne razumijem. Šta fali? Kao da postoji nepisano pravilo o tome da specijalac i pilot ne mogu biti zajedno." Rekao je Marković i Bisa ga je ćušnula laktom. Jelena je bila najveća tračara u čitavoj zgradi i namjerno je sve ispitivala samo da sazna ko je on i kakve veze ima sa Bisom, da bi to kasnije mogla da širi po zgradi.
"Ako ste vi srećni, to ne treba da bude prepreka." Rekla je Jelena i Marković je klimnuo glavom.
"Jesmo, zar ne?" Rekao je Marković i pogledao je u Bisu koja se kiselo osmjehnula. "Hoćemo li da krenemo?"
"Može." Rekla je Bisa i pogledala je u Jelenu. "Drago mi je da sam Vas vidjela." Slagala je. Nije joj bilo drago što ju je vidjela. Kad su otišli do parkinga, Bisa se okrenula i pogledala je u njega.
"Šta ti je, kog vraga, bilo ono?" Upitala je Bisa i on ju je pogledao.
"Koje?" Upitao ju je.
"Ona je najveća tračara u čitavoj zgradi i ti si namjerno ono uradio, zar ne?" Upitala je Bisa i on se nasmijao.
"Nek ima šta da priča. Biće priče kako si ti, a da nije prošlo ni godinu dana, već našla drugog."
"Jedva je čekala nešto takvo..." Rekla je Bisa i odmahnula je glavom. "Jesmo, zar ne?" Imitirala je njegov ton glasa i sjela je u automobil.
"Takvim ljudima uvijek treba dati povoda da pričaju, nek se slade tuđim životima, kad nemaju svoj." Rekao je Marković kad je sjeo u automobil i pogledao je.
"Ti si naviknuo na priče, zar ne?"
"Zato ti i kažem to. Šta god radila, nećeš im ugoditi i naći će o nečemu da te ogovaraju." Pogledao ju je. "Jel sad u Niš?" Dodao je i ona je klimnula glavom.
"Hvala ti." Rekla je i on ju je pogledao.
"Za šta?" Upitao ju je.
"Za sve. Što me trpiš svo ovo vrijeme, što si uvijek tu kad te trebam. Znam da nisam nimalo laka osoba i da znam da iz ljudi izvučem najgore. Svadljiva sam i imam problem sa autoritetom..."
"Možda ipak ja tebi treba da kažem hvala. Nikad nisi me posmatrala kao osobu o kojoj se svašta priča..."
"Kako nisam? Rekla sam ti da zamišljam tog majora kao osobu koja jede druge vojnike i kadete." Rekla je Bisa i Marković se nasmijao.
"Čak si me i ošamarila..." Počeo je i upalio je automobil.
"Rekao si mi da se udam i da budem domaćica." Rekla je Bisa i on se nasmijao. "Nije smiješno. Nemaš pojma koliko puta sam došla u iskušenje da te udarim."
"Vjerujem ti." Rekao je Marković dok je vozio. "Jesi li razmišljala o tome koga ta žena može navesti za svjedoka?"
"Mislila sam da sutra ujutru navratim do Panića i da ga pitam da on bude jedan od svjedoka. Bio mu je zapovjednik. A mislim da će izaći u susret." Odgovorila je Bisa.
"Šta misliš o Paniću?" Upitao ju je Marković dok je gledao ispred sebe.
"O Paniću?" Upitala je Bisa i slegnula je ramenima. "Zašto?"
"Bezveze pitam." Odgovorio je.
"Nisam ga baš nešto dobro upoznala. Nije loša osoba. Prijatan je, ali svadljive prirode. Čini mi se da mu sudbina nije baš bila naklonjena." Rekla je Bisa i pogledala je u Markovića. "Imala sam 10 godina kad sam ga prvi put upoznala. Deda se našao sa njim u gradu, a poveo je i mene. Od tada sam ga srela svega dva puta. Jednom na akademiji, kad je bila promocija oficira i jednom sam bila pilot tokom terena na kojem su bili kadeti. I sad ovo što sam par sedmica bila njegov asistent." Dodala je i onda se nasmijala. "Samo da znaš, lakše je biti njegov asistent."
"Šta hoćeš da kažeš? Da sam ja teška osoba?"
"Donekle. Teško se prilagoditi tvom karakteru." Rekla je Bisa i nasmijala se.
"Iskren da budem, ja sam mislio da ću te poslati na disciplinsku, a da nećeš ni dve sedmice izdržati pod mojom komandom."
"Rekao si da imam sreće što sam ti simpatična pa me nećeš poslati na disciplinsku." Rekla je Bisa i nasmijala se.
"Možda sam i trebao da te pošaljem na disciplinsku..."
"Možda i jesi." Rekla je Bisa i prevrnula je očima kad je pogledala na telefon koji je zvonio.
"Javi se. Dragana neće odustati." Rekao je Marković i Bisa je odmahnula glavom.
"Posle ću joj poslati poruku. Ne mogu sad i sa njom da se nosim. Skontaće da je lažem." Rekla je Bisa i udahnula je.
______________________________________