Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 11

"Ne mogu više da izdržim. Nepodnošljiv je." Rekla je Bisa, dok su ona i Šeki sjedili u kantini.
"Hajde, polako. Preguraćeš." Rekla je Šeki i otpila je gutljaj čaja.
"Ja sam pilot, a ovo je za mene kao zatvor. Nisam ni trebala dolaziti u Beograd." Rekla je Bisa. "Ne znam kako je Morača izdržao sa njim dve godine."
"Daj, ja sam sa istim takvim u braku više od 10 godina." Rekla je Šeki i nasmijala se. "Žarač je sličan Markoviću. Nije ni čudo što se druže i što su dobri toliko dugo."
"Ja se pitam kako Markovića trpi njegova žena. Trebaš biti baš lud da sa njim živiš." Rekla je Bisa i odmahnula je glavom.
"Marija je dijete iz vojničke porodice. Otac joj je bio vojni ljekar, a brat joj je bio isto vojnik." Rekla je Šeki.
"Zašto bio? Nije više?" Upitala je Bisa i Šeki je odmahnula glavom.
"Poginuo je pre 10 godina. Bio je Markovićev najbolji prijatelj." Odgovorila je Šeki. "Tad je Marija bila vjerena za Gordana, doktora sa VMA. Međutim, tikva je pukla, vrlo vjerovatno zbog Markovića. Par mjeseci kasnije, Marković i Marija su se vjenčali."
"Priča nekog klasi romantičnog filma." Prokomentarisala je Bisa.
"Samo što je ta priča sve samo ne to." Rekla je Šeki i slegnula je ramenima, a Bisa joj je očima pokazala da promijeni temu. "Mariji nije bilo lako. Trebalo je slušati priče koje su kružile po kasarnama, a i boriti se sa majorovom nekadašnjom reputacijom da je ženskaroš i da u svakoj kasarni ima po neku."
"Šeki..." Počela je Bisa.
"Koliko se sjećam, i Marija je bila jedna od njih, ali..."
"Ali šta, Branislava?" Šeki je pogledala u Bisu koja je sagnula glavu. "Završi, Šeki. Nemoj da je problem što sam ja ovdje. Čuo sam većinu." Dodao je Marković i naslonio se rukama na stolicu.
"Ja..."
"Moj privatni život ne treba da te zanima. Ni tebe, niti bilo kog drugog. Tvoj posao nije da tračariš i ispijaš kafe sa oficirima, već da kuvaš, jer si ti kuvarica." Rekao je Marković i Šeki je sagnula glavu. "Nadam se da sam bio jasan."
"Nisam ti ja vojnik da vježbaš disciplinu sa mnom. A nisam ni Bisa, da mi zbog vlastitog hira uništavaš život." Odgovorila je Šeki.
"Šeki, dobro je..." Počela je Bisa.
"Nije dobro." Rekla je Šeki i ustala je sa stolice i pogledala je u majora. "Bisa je možda najbolji pilot koji je došao u tvoju jedinicu. Ali pošto ti hoćeš da treniraš svoju strogoću, odlučio si da ona treba da radi u kancelariji."
"Bisenija.... kapetan Tomić ima problem sa autoritetom i disciplinom. I zato je smještena za rad u kancelariji..."
"Nisi ni ti poznat kao osoba koja poštuje pravila i autoritet. Da li treba da te podsjetim na glasine o Nađi?" Rekla je Šeki.
"Dajte, ljudi. Slušaju vas i ostali." Umješala se Bisa. Imala je osjećaj da se svađaju zbog nje.
"Kao što sam ti rekao, ti si kuvarica i ne treba da širiš glasine, već da kuvaš." Odgovorio je Marković i pogledao je u Bisu. "Otkažite sve sastanke koje imam danas. Moram u bezbjednosnu."
"Razumijem, gospodine majore." Rekla je Bisa. On se okrenuo i otišao je. Bisa je pogledala u Šeki koja je sjela nazad na stolicu. "Šeki, šta uradi?"
"Što mi nisi rekla da je došao?"
"Pokušala sam. Ali ti kad kreneš, ne znaš da staneš." Rekla je Bisa i odmahnula je glavom. "Ako ništa drugo, makar ga ostatak dana neću gledati, jer je otišao u bezbjednosnu." Dodala je.
"Svako loše za nešto dobro." Našalila se Šeki i pogledala je na sat. "Ide kuvarica da kuva, inače će vojska gladna da mi ostane."
"Čekaj. Ko je ta Nađa?" Upitala je Bisa. Šeki je pogledala oko sebe, da se uvjeri da se ona spodoba nije slučajno vratila.
"Ma ne znam ti detalje, ali to je bilo pre 3-4 godine. Kadetkinja. Kružile su glasine da je bilo nešto tu. Sad, da li su bile samo glasine ili ne, ko će ga znati." Rekla je Šeki i pogledala je u Bisu. "Ali da je švrljao okolo, jeste. Ne pokrenu se glasine same od sebe. Hajde, ode kuvarica da kuva." Dodala je i otišla je. Bisa je pogledala na sat i ispila je svoju kafu do kraja i ustala je i ona.
______________________________________

"Gdje je Marković?" Upitao je Žarač sa vrata.
"Rekao je da ima neki sastanak u bezbjednosnoj. Nešto bitno, gospodine potpukovniče?" Upitala je Bisa i on je odmahnuo glavom.
"Kad dođe, dadni mu ovo." Odgovorio je Žarač i dao joj je fasciklu. "Reci mu da to pogleda dok uhvati vremena." Dodao je i pogledao je u Bisu. "Kako tebi ide?"
"Borim se. Ali dobro...sve je za čovjeka." Odgovorila je.
"Samo klimaj glavom i kad vidi da mu se više ne protiviš, vratiće te nazad na aerodrom." Rekao je Žarač.
"Nadam se." Rekla je Bisa i vratila se izvještajima nakon što je Žarač izašao.
"Mrtav sam. Nakon dva leta." Rekao je Stošić kad je upao u njenu kancelariju i sjeo na stolicu. "Kako si ti mogla 5 letova dnevno da obaviš? Ja sam mrtav i za treći koji uskoro imam."
"Navika." Odgovorila je Bisa i pogledala ga je. "Šta je, gospodine majore? Možda vojnički život nije za Vas." Našalila se.
"Što? Šta mi fali? Bogataška ljepota i još oficir." Odgovorio je on.
"To čak ni Danku nije ubjedilo. Ona i Danilo su u Rusiji?"
"Jesu. Razvela se od mene preko advokata, dok sam još bio u mirovnoj misiji. Danila ću tek da vidim za praznike." Rekao je Stošić i sagnuo je glavu.
"Danilo sada ima 3 godine?"
"Nema još. Dve i po. Ali je baš porastao." Rekao je Stošić i pogledao je u Bisu. "Jesam li pogrešio što sam otišao u misiju? Da li sam trebao ostati?"
"Vidi, Danijele, to je tvoj život i ti ga živiš. Ne ja, ne Danka, niti bilo ko drugi. Ti sam treba da odlučiš. Ako ti smatraš da je to bila tvoja dužnost, onda jeste." Rekla je Bisa i zatvorila je fasciklu sa papirima. "Znam da ti teško pada odvojenost od sina, ali i Danka je otišla u Moskvu zbog svoje karijere. Jednostavno, ljudi idu dalje." Dodala je.
"Nekad razmišljam šta bi bilo sa mnom da nisam došao na vojnu akademiju..."
"Vjerovatno bi sad bio ili tajkun ili krimos." Prekinula ga je Bisa i Stošić se nasmijao.
"Jako smiješno."
"Ti si ono predavao na akademiji?"
"Da, sve do pre 4 godine. Zašto?" Upitao je Stošić.
"Šeki mi je danas nešto ispričala. Neke glasine. Ko je Nađa..."
"Šeki je bolje informisana nego naša BIA i VBA." Nasmijao se Stošić dok je to govorio. "Nisam joj predavao. Bila je prva godina dok sam ja bio na akademiji, ali koliko me pamćenje služi, pričalo se o njoj i Markoviću. Ali ja mislim da su to glasine. Koliko god da je Marković đubre, ima određene principe i drži ih se."
"Isto mislim, ali glasine ti unište i život i karijeru." Rekla je Bisa i Stošić je klimnuo glavom.
"I prijateljstva. Znam šta govorim." Rekao je Stošić i prevrnuo je očima kad je neko pokucao na vrata.
"Nije Marković, on nikad ne kuca." Rekla je Bisa. "Napred." Dodala je. U kancelariju je ušla Marija.
"Gospođo Marković, izvolite?" Rekla je Bisa.
"Rekli su mi da njegov asistent možda zna gdje je Miodrag..."
"Major je na sastanku u bezbjednosnoj agenciji. Nije precizirao kad će se vratiti. Ukoliko želite, mogu mu prenijeti poruku." Rekla je Bisa i Marija ju je pogledala.
"Vi ste njegov asistent?"
"Da. Trenutno." Odgovorila je Bisa.
"Zar Vi niste pilot?"
"Zahvaljujući Vašem suprugu, nije više." Prokomentarisao je Stošić i Marija ga je pogledala.
"Trenutno sam pod zabranom letenja i postavljena sam kao majorov asistent." Rekla je Bisa i prostreljala je Stošića očima. "Da li mogu da mu prenesem neku poruku kad, i ako se ponovo danas vrati u kasarnu?"
"Recite mu da nas je Stanislav pozvao na večeru večeras i da se nadam da me ovaj put neće ostaviti samu da večeram sa njim, jer Stanislav nije moj otac, već njegov." Rekla je Marija.
"Preneću mu, gospođo Marković." Rekla je Bisa.
"Hvala. Ugodan dan." Rekla je Marija i izašla je napolje. Stošić je podignuo obrve.
"Uvijek sam se pitao ko je dovoljno lud da se uda za njega. Sad vidim. Isti su." Prokomentarisao je Stošić.
"Marković mi je rekao da ima očuha i da je on u domu...otkud sad živ otac?" Rekla je Bisa zbunjeno.
"E to ćeš već morati njega da pitaš."
"Evo, sve letim." Promrmljala je Bisa i Stošić se nasmijao.
"Mislim da te Marija percipira kao pretnju. Njen ton je odaje." Bisa je zgužvala papir i bacila je lopticu na njega.
"Ti si, Stošiću, jedan veliki kreten." Rekla je Bisa i on se ponovo nasmijao.
"Znam. To mi redovno kažeš." Rekao je Stošić i ustao je. "Idem do kantine, a onda imam još jedan let. A mislim da je i tvoj šef stigao." Dodao je on kad su se hodnikom začuli koraci.
"Mislila sam da se ipak neće vratiti danas, ali nema od toga ništa." Rekla je Bisa i uzela je fasciklu koju mu je Žarač ostavio i još neke izvještaje.
"Hajde, hajde, samo hrabro." Rekao je Stošić. Izašli su iz kancelarije zajedno.
"Srećno." Dodao je Stošić i otišao je prema stepenicama. Bisa je udahnula, misleći da će joj sva sreća ovog svijeta trebati. Pokucala je na vrata i ušla kad se začulo odsečno 'da'. Divno, pomislila je, bio je u odličnom raspoloženju.
"Gospodine majore, da li mogu da uđem?" Upitala je Bisa sa vrata.
"Uđite, kapetane." Rekao je Marković. Sjeo je na stolicu.
"Potpukovnik Žarač Vam je ostavio ovo." Rekla je i stavila je ispred njega crnu fasciklu. "Ovo su izvještaji koje ste tražili od kolega iz koordinacionog tijela." Dodala je i stavila je plavu fasciklu kraj crne.
"Hvala kapetane. Još nešto?"
"Tražila Vas je supruga. Ostavila Vam je poruku." Rekla je Bisa i on ju je pogledao. "Rekla je da vas je pozvao Vaš otac na večeru, večeras." Dodala je.
"Samo mi je on falio." Promrmljao je Marković. "Ako je to sve, možete ići."
"Razumijem, gospodine majore." Rekla je Bisa i krenula je i onda se vratila. "Gospodine majore, Ikina supruga je trudna. Rizična trudnoća je u pitanju..."
"I šta onda?" Upitao je major.
"Možda je bolje da on ipak ostane u kancelariji. Da bude blizu. Brine se zbog Maše..."
"Šta ste Vi Morači? Njegov portparol?" Upitao je Marković i Bisa je sagnula glavu.
"Ne, gospodine majore, ali..."
"Ali šta, kapetane? Vas brane kuvarica i tatin sin kojem je vojska hir, a Vi izigravate drvenog advokata Ilije Morače."
"Ne izigravam drvenog advokata..."
"Vi očigledno ne znate da kažete razumijem i prekinete sa daljom raspravom." Prekinuo ju je Marković.
"Razumijem, gospodine majore."
"Ne razumiješ, Bisenija." Rekao je Marković. "Ti i dalje ne shvataš zašto ne letiš više. Nije to bio moj hir, niti želja da nekom uništim karijeru, već da shvatiš da tvoji postupci nisu ispravni, ali ti iznova ideš po svom."
"Razumijem..."
"Ne razumiješ. Da razumiješ, ne bi se ponašala djetinjasto."
"Ja se ponašam djetinjasto?" Upitala je Bisa.
"Svako veče redovno automobil parkiraš na samom ulazu u dvorište, tako da niko drugi automobilom ne može da uđe. I to radiš od dana kako sam te premjestio u kancelariju. Takođe, ono da ti se obraćam po zvanju isto dokazuje da se duriš kao malo dijete, kad mu uzmu omiljenu igračku." Rekao je Marković. Bisa je jedva izdržala da ne prevrne očima. "Možeš...pardon, možete da idete kapetane." Dodao je on.
"Razumijem, gospodine majore." Rekla je Bisa i izašla je napolje iz njegove kancelarije. Nije se ponašala djetinjasto. Nije.
______________________________________

"Pa kako ti je u toj tvojoj vojsci?" Upitao je Stanislav i Marković ga je pogledao. Njih dvojica su sjedili za stolom u trpezariji, dok je Marija bila u kupatilu.
"Odlično. Volim svoj posao." Odgovorio je.
"Čujem da nisi odavno išao u mirovne misije..."
"Nisam znao da te zanima." Rekao je Marković. "Obično te ne zanimaju stvari koje se dešavaju u mom životu."
"Vidim da ti i Marija niste u najboljim odnosima."
"Ne znam zašto bi se tebe to ticalo." Odgovorio je Marković. "Nikad mi nisi bio otac, pa nemoj da pokušavaš ni sad."
"Jedino dobro što je proizašlo iz te tvoje vojske je to što si upoznao Mariju. Potrudi se da i to ne upropastiš." Rekao je Stanislav i uzeo je gutljaj vina.
"Vojska nije moj hir. Nije nikad ni bila. A ti nemaš pravo da mi se miješaš u život. Nije otac onaj čiji genetski kod nosiš, već onaj koji te je odgajio. Ti si meni niko. Nikad nisi bio uz mene. Niti jedan važan dan. Rođendani, mature, diplomski. Uvijek sam bio sam. I zato nemoj da se petljaš ni u moj brak. Moj brak, moja stvar." Rekao je Marković i eksirao je čašu vina.
"Čujem da si se iselio iz stana." Počeo je Stanislav opet i Marković je prevrnuo očima. "Brak je svetinja. I ako imaš nešto sa strane, uvijek se vraćaš kući..."
"Ti ćeš to da mi kažeš? Ti? Varao si majku dok je bila trudna. Zato te je i ostavila." Rekao je Marković i ustao je. "Ova večera, sve ovo je bila ogromna greška. Došao sam samo zbog Marije, da njoj ugodim, da joj ne bude neprijatno, ali ti i ja ne možemo normalno da razgovaramo." Okrenuo se i izašao je iz trpezarije i zamalo je srušio starog batlera dok je išao do vrata.
"Mio!" Zovnula ga je Marija kad ga je vidjela da izlazi. "Stani!"
"Ovo je bila jedna velika greška. Sve ovo." Rekao je Marković i stao je i pogledao je u Mariju.
"Šta je bila greška?"
"Sve ovo, Marija. Pola moga života...sve."
"I ja? Naš brak?" Upitala je Marija i Marković je prošao rukom kroz kosu.
"Naravno da ne. Nekad pomislim da je to jedina svjetla tačka u zadnjih 10 godina mog života, ali on..." Počeo je i odmahnuo je glavom. "Izvini, ali idem pre nego što mu kažem nešto za šta ću se kajati." Dodao je i poljubio ju je u obraz. "Čućemo se." Dodao je i otišao je.

Vojnik na kapiji mu je salutirao i Marković mu je klimnuo glavom i prošao je kraj njega. Ona večera je bila greška. Stanislav i on nisu se nikad slagali, jer Stanislav nikad nije bio otac. Bar ne onakav kakav je trebao biti. Ušao je u zgradu i na stepeništu se susreo sa Ikom.
"Gospodine majore." Rekao je Ika i stao je.
"Zašto si još ovdje?" Upitao je Marković i Ika je pogledao na sat pa na Markovića.
"Morao sam nekakvu papirologiju da završim. Odužilo se." Odgovorio je Ika i pogledao je u Markovića. "Možda biste i Vi trebali da idete kući. Sutra je novi dan."
"Znam, ali imam nekog posla. Neodložnog. Laku noć, Morača." Rekao je Marković i Morača je klimnuo glavom.
"Laku noć, gospodine majore." Kad je major otišao uz stepenice, Morača je odmahnuo glavom i nastavio je prema izlazu iz zgrade.
Marković se uspeo do svog sprata. U hodniku je radilo noćno svjetlo i jedino normalno svjetlo, koje je prodiralo u hodnik bilo je ono iz Bisine kancelarije. Prevrnuo je očima i pogledao je na sat. Skoro 20.30.
"Zar ti...Vi nemate kuću? Davno Vam je završila smjena." Rekao je Marković kad je ušao u njenu kancelariju.
"Imam, ali neko mora i da radi." Odgovorila je Bisa.
"To nešto na moj račun?"
"Nikako, gospodine majore." Rekla je Bisa i pogledala ga je. "Šta Vi radite ovdje ovako kasno?"
"Neki ljudi moraju da rade." Odgovorio je i on u njenom maniru. "Šta je toliko bitno, te ste ostali toliko prekovremeno?"
"Jel ne smijem?" Upitala je Bisa.
"Ništa nisam rekao." Rekao je Marković.
"Morate da potpišete određene izvještaje. Sutra treba da se dostave pukovniku Vasiljeviću." Rekla je Bisa i pogledala je u planer. "I da Vas napomenem, sutra je sastanak sa komadantima iz Niša, zbog neke kriminalne grupe. Zvala je Vera Antić i rekla da Vas podsetim da slučajno ne zaboravim."
Marković je prevrnuo očima.
"Samo mi je još Panić falio na sve ovo." Promrmljao je Marković. "Dajte mi te izvještaje. Riješiću to večeras."
"Izvolite, gospodine majore." Rekla je Bisa i dala mu je registrator. "Jeste li dobro, gospodine majore?"
"Jesam, zašto?"
"Onako pitam. Ljudi poput Vas kad imaju nekakav problem se bacaju u radoholizam." Rekla je Bisa.
"Dobro sam. Ne brinite, kapetane. Nećete me se tek tako lako riješiti." Rekao je Marković i uzeo je registrator i krenuo je prema izlazu. "I recite Morači da sutra uzme slobodno jutro. Previše radi."
"Razumijem, gospodine majore."
"I idite kući."
"Ali..."
"Šta sam rekao danas oko 'razumijem'?"
"Razumijem, gospodine majore. Ali samo dok završim..."
"Kapetane, to je naređenje. Idite kući." Rekao je i izašao je. Kad je izašao, Bisa je prevrnula očima.
"Rekao sam odmah. I nemojte da prevrćete očima." Začuo se njegov glas iz hodnika.

Evo i novog poglavlja. Nadam se da vam se dopao novi dio. Upoznali ste i Markovićevog oca. Ali onog "pravog". Uživajte i hvala na čitanju.