Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 17

Pokušala je da se ispravi, ali ju je bol u leđima upozorio da to nije dobra ideja. Protrljala je oči i trepnula par puta.
"Dobro jutro!" Rekao je glas. "Ti slobodno možeš da se useliš ovdje. Ulaziš bez kucanja, biraš film za gledanje, spavaš na mom kauču."
"Ha-ha-ha, jako smiješno." Rekla je Bisa i ustala je i prošla je rukom kroz kosu. "Koliko je sati?"
"Sad će 8." Odgovorio je Marković i stavio je šolju kafe ispred nje.
"Zašto me sinoć nisi probudio?"
"Pokušao sam, ali tebe ni top ne može da probudi." Sjeo je na stolić ispred kauča i pogledao je u nju. "Kako si ti uopšte završila Vojnu akademiju?"
"Budila me je Zimče svako jutro." Odgovorila je Bisa i ponovo je protrljala oči.
"Samo da znaš, izgledaš grozno kad se probudiš." Rekao je Marković i ona ga je udarila jastukom.
"A ti si mister univerzuma svaki dan." Dodala je i odmahnula je glavom i uzela je telefon sa stola koji je zvonio. "Šta je toliko hitno Stošiću ovako rano?" Dodala je kad se javila.
"Zimče se probudila." Rekao je Stošić.
"To je odlična vijest."
"I odmah mi je rekla da joj se gubim ispred očiju." Dodao je Stošić i Bisa se nasmijala.
"Neke stvari se izgleda ne mijenjaju." Rekla je Bisa. "Hajde, vidimo se u kasarni." Dodala je i prekinula je vezu. "Zimče se probudila."
"Zna li za težinu povrede?" Upitao je Marković i Bisa je odmahnula glavom.
"Vjerovatno ne." Rekla je Bisa i slegnula je ramenima.
"Idem da se istuširam, a ti popij ovu kafu da se vratiš u prvobitno stanje..." Bisa ga je ponovo udarila jastukom.
"Kretenu." Promrmljala je kad je on otišao uz male stepenice na gornji dio ateljea. Bisa je pogledala na telefon. Imala je nekoliko propuštenih poziva od mame, i jedan propušten poziv od dede. Udahnula je i sklonila je deku i ostavila je telefon na sto i uzela je šolju sa kafom. Njena majka joj je nešto ogromno skrivala i odlučila je da to sazna. Pritisnuće i Ninu i generala. Neko će morati da popusti. Popila je gutljaj kafe. Neko je pokucao na vrata.
"Neko lupa na vratima!" Proderala se.
"Pa otvori!" Začuo se odgovor i ona je prevrnula očima.
"Nisam ti ja vratar." Promrmljala je i ustala je i otišla je do vrata. Kad ih je otvorila, poželjela je da ih ipak nije otvorila. Mogla je da zamisli kako je izgledalo da neka druga žena otvara vrata kuće u kojoj joj živi muž ujutru u 8 sati. Pogledala je u Mariju i ugrizla se za donju usnu.
"I ko je..." Počeo je Marković kad je sišao sa sprata. Marija je pogledala u njega pa ponovo u Bisu.
"Idem ja." Promrmljala je Bisa. Otišla je do stolića i uzela je svoj telefon i izašla je napolje, zatvorivši ulazna vrata za sobom.
"Pre nego što počneš, nije onako kako ti izgleda..." Počeo je Marković i Marija ga je pogledala.
"Nego kako je?" Upitala je Marija.
"Nije to što misliš. Jednostavno si došla..."
"Kad sam došla? U nezgodno vrijeme? Šta bi bilo da sam došla 15 minuta ranije? Zatekla bih vas u krevetu?" Upitala je Marija i pogledala je u stranu.
"Nije se ništa desilo između mene i nje. Kako ne razumiješ? Prespavala je ovdje. I to je sve." Rekao je Marković.
"Jel ti misliš da sam ja idiot?" Upitala je Marija i pogledala ga je. "Zato si je i stavio da radi u kancelariji? Da bi ti bila blizu..."
"Marija, između mene i nje nema ništa. I nikad neće ni biti. Ona i ja smo dva različita svijeta. Ima probleme u porodici.. "
"Pa si ti, kao pravi džentlmen uletio da je utješiš..."
"Nisam ja otišao u humanitarnu misiju sa bivšim vjerenikom, nego ti. I tako da nemaš nikakvo pravo..." Nije završio jer ga je Marija ošamarila.
"Otišla sam zbog tebe. Zbog tebe. Jer jebeno redovno zaboravljaš da imaš ženu. Ne znam ni zašto si me uopšte oženio." Rekla je Marija i pogledala ga je. "I kako sam samo bila glupa što sam se udala za tebe. Svi su mi govorili kakav si, ali ne, 7 godina mi je otišlo k vragu."
"I sad ti nije kasno da se pokaješ." Rekao je Marković i ona ga je pogledala.
"U pravu si. Nije kasno." Rekla je Marija i krenula je napolje i onda se okrenula prema njemu. "Znaš, žao mi je te cure. Glupa je ako padne na taj tvoj šarm. Uništićeš joj život." Dodala je i izašla je i zalupila je vrata za sobom.
______________________________________

"Mama, ne mogu da jedem. Jela sam pre manje od dva sata..." Počela je Zimče. Majka ju je hranila na svaka dva sata, kao da je bila mala beba. Nije mogla više da vidi hranu.
"Jel smetam ja?" Upitala je Bisa sa vrata i Zimče je odahnula. Napokon spas.
"Ne smetaš. Mama je svakako krenula." Rekla je Zimče i pogledala je u svoju majku, koja je ustala sa stolice.
"Baš tako. Doći ću kasnije. Ostaviću vas da se ispričate." Rekla je starija žena. Uzela je torbu i izašla je napolje iz sobe.
"Kako si? Stošić mi je rekao da si se probudila..." Počela je Bisa i sjela je na stolicu kraj kreveta.
"Njega ne spominji..." Počela je Zimče.
"Pretpostavljam da govoriš o Stošiću." Rekla je Maša sa vrata i ugegala se unutra i sjela je na drugi krevet koji je bio u sobi.
"Koga Zimče najviše ne podnosi? Odgovor je Stošić." Rekla je Bisa i nasmijala se.
"Kažu da je jedan korak od mržnje do ljubavi." Rekla je Maša i Zimče ih je pogledala.
"O tome bi se dalo razgovarati, zar ne Bisenija?" Upitala je Zimče i Bisa ju je zbunjeno pogledala. "Pa ti i major. Vas dvoje se mrzite."
"Veoma smiješno." Rekla je Bisa i slegnula je ramenima. "Svakako je njegova žena pomislila da smo spavali zajedno." Dodala je i Maša ju je pogledala.
"Kako misliš, pomislila? Kako to može da se pomisli?" Upitala ju je.
"Pa otvorila sam joj jutros vrata. Bila sam kod Markovića i...."
"Šta si ti jutros radila kod njega?" Upitala je Zimče.
"Prespavala sam kod njega..."
"Molim?" Rekla je Zimče.
"Ne tako kako ti i Marija mislite. Bila sam sinoć kod njega, zaspala sam dok sam gledala film i znaš da je mene nemoguće probuditi..."
"Čekaj, čekaj, kakav sad film? Zašto si ti kod njega gledala film?" Upitala je Zimče na ivici da počne da se smije.
"Samo se nasmij, ubiću te." Rekla je Bisa i udahnula je duboko. "Posvađala sam se sa mamom i otišla sam kod Markovića. Nisam htjela da se vraćam u kuću dok Dragana ne zaspi i na kraju sam ja zaspala kod njega na kauču. I to je čitava priča." Dodala je i pogledala je u Zimče. "I samo pisni o ovome Nadici i Roksi, ubiću te." Dodala je i Zimče je digla ruke u znak predaje.
"Vidim da je pacijentkinja u dobrom raspoloženju. To je jako bitno." Rekao je doktor kad je ušao. "Nažalost, moraću vas zamoliti da odete. Mora da se pripremi za pregled i skener." Dodao je on.
"Zimče, navratiću posle, a ti samo pisni o tome, ubiću te." Rekla je Bisa i ona i Maša su ustale i izašle. "Hoćeš li da popijemo kafu? Imam još više od pola sata pauze?" Dodala je i Maša je klimnula glavom.
"Može. A ne bune se ni one." Rekla je Maša i pomazila je stomak.
"Znači obje su djevojčice?" Upitala je Bisa i ona je slegnula ramenima.
"Jedna jeste, a druga beba je tako okrenuta da se ne vidi. Ali doktorka misli da su obe djevojčice." Odgovorila je Maša dok su izlazile sa klinike.

"Da li ti je pomogao dolazak u Beograd nakon svega?" Upitala je Maša i Bisa ju je pogledala i nastavila je da miješa svoju kafu.
"Ne znam. Nekad mislim da jeste, a nekad mislim da nije. Tamo sam makar letila, a ovdje ne mogu ni to." Rekla je Bisa i slegnula je ramenima.
"Proći će ga. Vratiće te da letiš. Možda čak i sad da ispravi svoj odnos sa ženom." Rekla je Maša i pogledala je u Bisu.
"Svi misle da on i ja imamo nešto zajedno." Rekla je Bisa i naslonila se na naslon stolice. "I moja mama, i njegova žena. Čak me i Stošić pitao da li ima nešto između nas."
"Pa da li ima?" Upitala je Maša i Bisa ju je pogledala.
"Naravno da nema. I onaj poljubac..."
"Koji poljubac sad?" Upitala je Maša i Bisa ju je pogledala.
"Obećaj da nećeš nikom reći." Rekla je Bisa i Maša je klimnula glavom.
"Kunem se." Odgovorila je Maša.
"Poljubio me je ono veče kad se ona akcija sa mrtvim djevojkama desila. Ali bio je pripit i jednostavno je bio nesporazum. To je sve."
"Poljubac nije nikad nesporazum. Isto sam ja mislila da jeste kad se desilo meni i Iki, a pogledaj nas sad." Rekla je Maša i Bisa ju je pogledala.
"Vas dvoje ste drugo. Oboje ste bili slobodni, isti svijet, da tako kažem." Rekla je Bisa i otpila je gutljaj kafe. "A Marković i ja smo dva različita svijeta."
"Problem je što Ika i ja nismo bili slobodni. Ja sam bila sa Gvozdenom, ali to je već bilo puklo, krpili smo tu vezu mjesecima. A on i Anđela..." Rekla je Maša i udahnula je. "Zbog nas dvoje, to društvo sa akademije se raspalo na nekoliko parčića. Mnogi su se osjetili da su morali da zauzmu nečiju stranu. Najgore je bilo Ceci, koja je dobra sa svima."
"Znaš li šta ja mislim? Da vas dvoje niste bili kukavice, ne biste došli u tu situaciju." Rekla je Bisa i Maša se nasmijala.
"Znaš li da je on mene pitao da idemo na piće, dok smo sjedili zaključani u oružarnici?" Upitala je Maša smijući se.
"Znam, rekao mi je." Odgovorila je Bisa.
"Zamisli te scene onda. Jako romantičan poziv za izlazak." Rekla je Maša i opet se nasmijala. Onda je pogledala u Bisu. "Ti i Milan ste se upoznali na akademiji?"
"Aha. Fazon prve ljubavi. A ja sam bila dovoljno glupa da mislim da ćemo biti jedno drugom jedina ljubav." Odgovorila je Bisa i slegnula je ramenima. "Nekad pomislim da me možda i nije volio. Znaš, kad god bih spomenula djecu, nalazio bi izgovor zašto treba da čekamo."
"Ko zna šta je za šta dobro." Rekla je Maša i pogledala je u Bisu koja je pila kafu. "Možda je tebi ipak suđen Marković..." Bisa se zagrcnula kafom i jedva je došla da daha.
"Ti si luda." Rekla je Bisa i Maša se nasmijala. "Ti si stvarno luda." Dodala je. Maša je nastavila da se smije.
"Znaš, zamislila sam tebe i njega u braku. Pa to bi bio haos." Dodala je smijući se.
"Nije smiješno. Uopšte nije smiješno." Rekla je Bisa i odmahnula je glavom.
"Znaš li ti da sam ja na trećoj godini htjela da odustanem od akademije?" Upitala je Maša i Bisa ju je pogledala.
"Nisam to znala. Zašto? Mislim pregurala si bila sve najgore. Pregurala si Vilotića i matematiku." Rekla je Bisa i Maša je udahnula.
"U trećoj godini je došao taj teren i osjećala sam se smotanom. Svi su bili fizički spremniji od mene." Rekla je Maša i slegnula je ramenima. "I na korak sam bila da se ispišem. Naravno, nikom nisam rekla. Popunila sam papire i htjela sam da ih predam."
"Zašto nisi? Zašto si se predomislila na kraju?"
"Marković je vidio papire i rekao mi je da samo kukavice odustaju, a da ja to nisam. Jer da jesam, otišla bih još na prvoj godini, kad se studenti susretnu sa Vilotićem." Odgovorila je Maša i pogledala je u Bisu. "Bio je teški kreten na tom terenu, Anđeli je zamalo slomio ruku, ali...ne znam, možda grešim, taj razgovor je mene ostavio na akademiji."
"Ima on svoje trenutke. Jeste da su rijetki, ali dobro." Rekla je Bisa i pogledala je na sat. "Odvešću te kući, pa ću onda na posao."
"Nema potrebe..."
"Neću da se brinem. Tako ću znati da sam te ostavila kući." Rekla je Bisa i Maša se nasmijala.
"Moći ćeš Iki da raportiraš o stanju ovog nilskog konja." Rekla je Maša i ustala je sa stolice.
______________________________________

U kasarni ju je zateklo haotično stanje. Na hodniku je srela Iku.
"Ej, šta se dešava?" Upitala ga je.
"Vas tražim, gospođo kapetane." Rekao je Ika i Bisa ga je pogledala.
"Mene?" Upitala je ona i on je klimnuo glavom.
"Majoru Roksandić-Vasiljević je pozlilo na aerodromu. Ne može da leti, a stiglo je naređenje za akciju. Major Marković je odobrio da Vi preuzmete let." Rekao je Ika i Bisa je podigla obrve.
"Ja? Gdje je Stošić?" Upitala je ona.
"Stari mu je završio u bolnici. Uzeo je slobodan dan. I sad ne možemo da ga dobijemo." Odgovorio je Ika.
"Idem da se spremim." Rekla je Bisa i otišla je prema izlazu za aerodrom. Sjetila se Mašinih riječi da ko zna šta je za šta dobro.

Novo poglavlje je tu. Jeste malo kraće, ali očekujte večeras još jedno. I to poglavlje će da vas ostavi van teksta. Bukvalno. Hvala na čitanju i uživajte.