Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 13

"Zašto te to toliko zanima? Ako je Marković tražio nadvještačenje, uskoro će se saznati i šta je dokazano ponovljenim vještačenjem." Rekla je Zimče i Bisa ju je pogledala.
"Ne mogu da čekam. Imam osjećaj da mi svi rade iza leđa. Juče mi je došlo da ga udarim." Rekla je Bisa.
"Jesi sigurna da nisi? Vidjela sam ga jutros i imao je neku posekotinu na licu."
"Nisam ja." Rekla je Bisa i pogledala je u Zimče. "Ali se kajem što nisam."
"Vas dvoje ste kao pas i mačka. Zašto jednostavno ne pustiš to sve? Milan je mrtav, i ništa se neće promijeniti ako ti nastaviš majoru da ideš na živce zbog tog nalaza vještaka." Rekla je Zimče i pogledala je u Bisu. "Znam da ti je teško. Svašta si prošla u zadnjih 6 mjeseci i teško ti je. Ali moraš nastaviti dalje. Moraš." Dodala je ona i ustala je. "Ja moram da idem, obećala sam Žiletu da ću da mu pomognem u hangaru." Dodala je i otišla je iz kantine. Bisa se naslonila na naslon stolice i udahnula je duboko.
"Da kuvarica sjedne malo." Rekla je Šeki i pogledala je u Bisu kad je sjela. "Šta je s tobom danas?" Dodala je i pogledala ju je.
"Sve mi je." Odgovorila je Bisa i pogledala je Šeki. "Možda nisam ni trebala doći u Beograd. Možda sam trebala ostati u Novom Sadu."
"To ti je previše možda. Ako je major u pitanju, ignoriši ga."
"Lako je to za reći. Viđam ga svaki dan po nekoliko puta dnevno. Njegov sam asistent." Odgovorila je Bisa. "A ne mogu ni da ga izbjegavam, jer mi je komšija."
"Zašto ne pokušaš sa njim da razgovaraš? Smireno i bez svađanja..."
"Misliš da nisam pokušala? Lijepo sam ga pitala zašto je tražio nadvještačenje. Rekao mi je da me se ne tiče."
"Ali i u pravu je. Možda on hoće da riješi neke svoje dileme. Možda hoće da bude uvjeren da nema on nikakve indirektne veze sa tom nesrećom."
"Ne znam, Šeki, ali svega mi je već preko glave. Pucam po šavovima." Rekla je Bisa i ustala je od stola. "Idem. Gotova mi je pauza, a stvarno ne želim da ulazim u neki novi verbalni sukob sa njim." Dodala je i onda se vratila i naslonila se rukama na sto. "Znaš li da je moj deda nekoliko puta spašavao Panića od otkaza?"
"Čekaj, tvoj deda je bio vojnik?"
"General. Sve mi to smrdi." Rekla je Bisa i odmahnula je glavom i izašla je iz kantine. Klimnula je glavom u pravcu nekih vojnika, koji su joj u prolazu salutirali. Pogledala je na sat. Još samo 2 sata do kraja radnog vremena. Trebalo je to izdržati. Osmjehnula se kad je vidjela da joj prilazi Klisura.
"Šta ima, Biso...." Počeo je, ali njegov govor je zaglušila ogromna buka i potres i lomljava stakla u hodniku.
______________________________________

Udar mu je poremetio ravnotežu, pa se rukama dočekao od sto. Sljedeći zvuk je bila sirena za uzbunu, čiji zvuk se prolamao kroz potmulu tišinu koja je nastala nakon eksplozije. Izašao je na hodnik i susreo se sa Ikom.
"Gospodine majore..." Ali Iku je prekinula još jedna eksplozija. "...izgleda da je eksplodirao hangar."
"Morača, neka se sve jedinice upute u taj dio aerodroma."
"Razumijem, gospodine majore." Rekao je Ika.
"Morača, gdje su piloti?" Ika se vratio i pogledao je u majora.
"Koliko znam, Roksanda ima let, a za Stošića nisam siguran. Raspored letenja je kod kapetana Tomić." Odgovorio je Ika i major je klimnuo glavom i potapšao je Iku po ramenu i otišao je prema stepenicama. Kad je izašao napolje, vjetar koji je duvao je nanosio dim i prašinu iz pravca hangara. U daljini su se čuli i prodorni zvuci vatrogasnih kola i kola hitne pomoći.
"Majore, po proceni koliko ljudi se nalazilo unutra prilikom eksplozije?" Upitao ga je Vasiljević kad ga je sreo na putu prema hangaru.
"Najmanje 15 njih. Vjerovatno ima i pilota iz drugih jedinica." Odgovorio je Marković. "Vaša supruga ima let trenutno, gospodine pukovniče." Dodao je major kao odgovor na pitanje koje mu je pukovnik želio postaviti, ali mu toliko ni pravila nisu dozvoljavala.
"Jesam li Vas pitao to?"
"Ne, gospodine pukovniče, ali mislim da biste, kao član porodice to trebali da znate." Odgovorio je Marković i nastavio je da hoda.

Nekoliko puta je u novinama naletila na članke o havarijama u vojnim postrojenjima, ali do sada ih nije doživjela. Ali ovo je bilo strašno. Ljudi koji su bili blizu izlaza su sami izlazili iz polu-porušenog hangara, krvavi i garavi. Ušla je u hangar zajedno sa drugim vojnicima. Makar je mogla da pomogne dok ne dođu spasilačke ekipe.
"Gospođo kapetane, šta radite ovdje?" Rekao je Ika kad se sudario sa Bisom na izlazu, dok je jednom od oficira pomagao da izađe napolje.
"Spašavanje drugih je moj posao. Iko, jesi li vidio Zimče?" Upitala je Bisa i Ika je odmahnuo glavom.
"Svi lakše povređeni su već skoro izneseni napolje. Ostaju teže povređeni, oni zarobljeni između dijelova i oni..." Ika je prestao da govori i na momenat je pogledao u hangar koji je sad bio pun prašine i dima.
"I oni koji nisu imali tu sreću da se izvuku." Rekla je Bisa. "Javi se Maši, ovo je već sigurno na svim TV vijestima i portalima." Dodala je i on je klimnuo glavom.
"Čuvajte se unutra, gospođo kapetane." Rekao je Ika i dao joj je radio za komunikaciju. Bisa je produžila unutra. Znala je u kojem dijelu se nalazio Žile, gdje je njegovo carstvo. Hangar je bio potpuno uništen, kao i jedan Mig i dva helikoptera marke Gazele. Područje gdje je obično radio majstor Žile, kako su ga svi na Batajnici zvali, je bio najviše pogođen sa eksplozijom.
"Žile!" Rekla je Bisa kad je vidjela krvavog majstora kako leži na zemlji kraj uništene letjelice. Opipala mu je puls. Žile nije davao znakove života.
"Zimče!" Pozvala ju je Bisa, ali nije bilo odaziva. "Zimče!" Nastavila je da hoda do drugog dijela. Zimče je morala da bude tu negdje. Nije je bilo vani među spašenima i izvučenim. Nakašljala se prvi put odkad je ušla. Dim joj je uvijek smetao. Provukla se ispod neke metalne krhotine, koja je visila. "Zimče!" Iz jednog dijela su se začuli jauci. Bisa je otišla do tog mjesta.
"Ovdje kapetan Tomić!" Rekla je preko radija.
"Biso, ovdje Žarač." Začuo se glas njenog nekadašnjeg profesora.
"Žile je mrtav, gospodine potpukovniče. Zimče ne mogu da pronađem, a na nekih 50 metara od Žiletovog radnog reona, imam dvojicu teže povređenih tehničara."
"Razumijem, ali izlazi odatle, dok Marković nije shvatio da si ušla. Ubiće i mene i tebe. I znaš to. Spasioci ulaze unutra, a sav ostali kadar osim pripadnika pješadije se povlači prema vani." Rekao je Žarač i Bisa je prevrnula očima. Bilo joj je muka od majora Markovića. Bio je njena Božija kazna.
"Razumijem, gospodine potpukovniče." Rekla je Bisa i prekinula je vezu. Znala je da je Zimče tu negdje. Znala je. Pogledala je prema napred. Taj dio nije provjerila. Tu je bio mig, možda je i Zimče bila tamo. Krenula je prema tom dijelu, kad je začula jezivu škripu dijela metalne konstrukcije koji se otkačio. Pre nego što se i snašla, neko ju je uhvatio oko struka i povukao ju je na zemlju, momenat pre nego što je metalni dio konstrukcije pao na mjesto gdje je ona stajala par sekundi ranije.
"Ti si stvarno ludo stvorenje." Prokomentarisao je Marković i Bisa ga je pogledala dok je pokušala da ustane sa zemlje. "Da sam par sekundi zakasnio, sad bi ležala ispod onog metala..."
"Ćutite!" Rekla je Bisa i on ju je pogledao.
"Molim?"
"Ma ćutite na momenat." Rekla je. U blizini se začulo blago kašljucanje. Bisa je ustala i krenula je prema tom dijelu.
"Bože, znam da sam loša osoba, ali zašto si mi nju poslao kao iskušenje?" Rekao je Marković i pogledao je u vis. "Božija kazno." Promrmljao je i nastavio je za Bisom.
"Zimče, pogledaj me!" Rekla je Bisa kad je našla Zimče u polusvjesnom stanju. Lijeva noga joj je bila zaglavljena ispod dijela aviona.
"Koliko je loše?" Promucala je Zimče.
"Šta?" Upitala je Bisa i skinula je sako od uniforme i smotala ga je i stavila ga je ispod Zimčetove glave.
"Noga." Bisa je pogledala. Bilo je puno krvi i nije bilo šanse da se dio aviona pomakne.
"Biće sve u redu. Spasioci su tu, uskoro će te izvući." Rekla je Bisa i Zimče ju je pogledala.
"Nisi mi odgovorila na pitanje."
"E pa, kapetane, imao sam mnogo gorih rana od Vaše, pa i dalje imam i obe ruke i obe noge, ako je to dio Vašeg pitanja." Rekao je Marković i Zimče ga je pogledala. Pogledala ga je i Bisa.
"Prijatni i asertivni, kao i obično." Promucala je Zimče i stisnula je zube od bolova.
"Smaknite se." Rekao je spasilac. U taj hangar su ušli 3 spasioca i tim ljekara, među njima i Marija.
"Koliko je krvi izgubila?" Upitala je Marija i kleknula je kraj Zimče, koja je ponovo gubila svijest.
"Našli smo je pre nekoliko minuta, ali krvi je mnogo." Rekla je Bisa. Marija je izvadila pločicu koja se nalazila oko Zimčetovog vrata i pogledala je koja je krvna grupa i pogledala je u tehničara.
"Javite na VMA da se hitno spreme operacione. Takođe, potreban nam je hirurg ortopedije i 4 jedinice krvi AB-."
"Razumijem." Odgovorio je tehničar.
"Biso, obećaj mi." Rekla je Zimče i pogledala je u svoju drugaricu. Bisa ju je uzela za ruku.
"Šta, Zimče?"
"Ništa nećeš javljati mojim roditeljima. Dok ne bude gotovo. Ne želim da se brinu." Rekla je Zimče. Bisa je pogledala u majora. "Nemoj gledati u njega, već mi obećaj."
"Obećavam." Rekla je Bisa pre nego što je Zimče izgubila svijest od bola kad su spasioci podigli dio aviona koji joj je bio priklještio nogu. Marija je podvezala ranu koliko je mogla i tehničari su je stavili na nosila.
"Kapetane, i Vama treba neko da pogleda tu ranu na ruci." Rekla je Marija i Bisa je tek tad vidjela da je na desnoj podlaktici imala ogromnu posekotinu.
"Hvala Vam, gospođo, ali nije to ništa." Rekla je Bisa i krenula je za nosilima van.
______________________________________