Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 10

Sustigla ga je ispred kancelarije. Ušao je pre nje i ostavio joj je vrata otvorena. Pitala se šta je ovog puta, kog vraga, pogrešila? Koliko je znala, nije ništa. Ušla je i zatvorila je vrata za sobom. Marković je skinuo beretku i stavio ju je na sto i onda je pogledao u Bisu.
"Gdje ti je pamet?" Upitao ju je.
"Ne razumijem, gospodine majore."
"Razumiješ, i to dobro. 38 letova za 7 dana. To je 5 i po letova u prosjeku po danu." Rekao je Marković i pogledao je u izvještaj. "Plan letenja, koji sam ja potpisao je 2, maksimalno 3 rutinska leta dnevno."
"Poručnik Stefanović je otvorio bolovanje..."
"Pa si ti odlučila da budeš njegova zamjena. I to na svoju ruku." Prekinuo ju je Marković.
"Znam koji je moj maksimum." Rekla je Bisa.
"Jesi li sigurna?" Upitao je Marković i odmahnuo je glavom. "Neću dozvoliti da dovodiš druge u opasnost. Umor je koban za pilota."
"Našla se osoba koja će to da mi kaže." Rekla je Bisa i požalila je istog momenta.
"Molim?" Rekao je major i Bisa je znala da to pitanje nije bilo iz razloga što je nije dobro čuo.
"I sami ste dovodili druge u opasnost, kad ste se vratili na posao, a rebra su Vas i dalje boljela. I zato nemate pravo da mi govorite kako ja ugrožavam druge. U potpunosti sam sposobna da pilotiram."
"Stvarno? Postoji jedan razlog zašto ti je ograničen broj letova na minimum dnevno. Zato što si pilot specijalne brigade, i što možeš biti pozvana za let u bilo koje doba dana i noći. I šta ti radiš? Dovodiš se do granica izdržljivosti." Rekao je Marković i otišao je do prozora. "Minut manjka koncentracije može biti koban za nekoliko života."
"Vi ne treba da se brinete. Vama preživljavanje akcija u kojima drugi ginu ide sasvim dobro." Okrenuo se i pogledao je u nju. Prišao joj je.
"Misliš da je meni drago što sam stajao na sahranama momaka koji nekad nisu imali ni 25 godina?" Upitao ju je.
"Vi mi recite. Zbog mene nisu ginuli drugi ljudi."
"Bar ne još. Ali ako nastaviš ovako..."
"Znam da radim svoj posao. I ne treba mi neko da mi govori kako da ga radim."
"Jel tako?" Upitao je Marković i otišao je do stola. Podigao je slušalicu telefona i utapkao je neki broj. "Vuruna, dođite u moju kancelariju." Poklopio je vezu. Nakon par momenata, Radmila je ušla u kancelariju.
"Zvali ste, gospodine majore?" Upitala je.
"Jesam. Za sutra otkucajte novi raspored letenja." Odgovorio je Marković gledajući u Radmilu i onda je pogledao u Bisu. "Major Stošić od sutra 3 leta dnevno. Major Roksandić-Vasiljević dva leta i obavijestite pukovnika Vasiljevića o tome da su nam opet potrebne usluge majora." Radmila je klimnula glavom. "A kapetan Tomić je od sutra na zemlji. Rad u kancelariji, do daljnjeg." Dodao je.
"Molim?" Rekla je Bisa.
"Razumijem, gospodine majore." Rekla je Radmila i sagnula je glavu. Njena majka je uvijek govorila da se sa rogatim ne bode. A Bisa se uporno sukobljavala sa majorom.
"Slobodni ste, kapetane Vuruna." Rekao je Marković i Radmila je izašla pre nego što ona postane kolateralna šteta.
"Kancelarijski posao? Jeste li Vi ozbiljni?" Upitala je Bisa.
"Iskoristi to vrijeme da razmisliš koliko tvoji postupci mogu da ugroze druge."
"Žaliću se komandi." Rekla je Bisa.
"Slobodno. Nisam siguran da će da uvaže tvoju žalbu." Rekao je major i uzeo je beretku sa stola i krenuo je van.
"Reći ću pukovniku Vasiljeviću da niste sposobni da obavljate svoju dužnost i da dalje pijete tablete protiv bolova." Rekla je Bisa i lecnula se kad se okrenuo i u dva koraka se našao ispred nje.
"Zaboravljaš ko je ovdje ko. Mogu da ti uništim karijeru preko samo jednog poziva i da te ostavim bez letenja do penzionisanja. Nemoj da me izazivaš, Bisenija i da od mene stvaraš neprijatelja." Rekao je Marković. Bisa ga je pogledala prkosno.
"Ja zaboravljam ko je ko? Ja?" Upitala je Bisa i pogledala je u stranu i onda ga je opet pogledala. "Ipak glasine ne greše. Niste onakva osoba za kakvu sam Vas smatrala." Dodala je.
"Žao mi je što sam razbio tvoje iluzije, a sad izađi napolje." Rekao je i Bisa je prošla kraj njega i izašla je napolje iz kancelarije. Kad se našla na hodniku, udarila je šakom od zid. Ko je bio on da joj zabrani letenje. 6 godina je letila, letenje joj je bilo sve što je imala u životu. Jedina radost nakon Milanove smrti. Pogledala je u kancelariju iz koje je upravo izašla. Okrenula se i otišla je nazad i ušla je unutra.
"Rekao sam ti da izađeš." Rekao je Marković kad ju je vidio da se vratila.
"6 godina sam provela u jebenom helikopteru. Nisam pravila pauzu ni kad je Milan poginuo. Da bi se desilo šta? Da bi na kraju, jedno arogantno đubre, kao što si ti, odlučio da ja ne treba da letim."
"Bisenija..."
"Letenje je sve što imam..."
"Je bilo. Ako kažeš još jednu jedinu riječ, pobrinuću se da letenje za tebe postane misaona imenica." Rekao je Marković, pokušavajući da obuzda svoj bijes. "Zaboravljaš da si pod mojom komandom. Za tebe sam gospodin major i imaš sreće što sam iole tolerantan i nećeš izletiti iz vojske zbog svega što si rekla. Ali tako mi Boga, reci još jednu riječ i lično ja ću te izbaciti iz službe. Jesam li bio dovoljno jasan?"
"Jeste, gospodine majore." Rekla je Bisa. Pogledao ju je i izašao je napolje iz kancelarije. Bisa je udahnula duboko i kad je izlazila, lupila je vratima, jer je znala da je ne može čuti.
______________________________________