Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 9

"Zašto izgledaš kao da si vidio duha?" Upitala je Marija sa osmjehom i Marković je sagnuo glavu na momenat i onda je pogledao u Mariju.
"Nisam te očekivao. Mislio sam da si još u Africi." Odgovorio je on.
"Vidim." Rekla je Marija i pogledala je u Bisu. "Nećeš nas upoznati?"
"Da, naravno. Ovo je kapetan Bisenija Tomić." Rekao je i onda je pogledao u Bisu. "Ovo je Marija, moja supruga." Dodao je.
"Drago mi je, gospođo Marković." Rekla je Bisa i pružila je ruku. Marija ju je nevoljko prihvatila.
"Živite ovdje?" Upitala je Marija.
"Da, moja tetka je vlasnica kuće. A Vaš suprug je moj zapovjednik." Rekla je Bisa.
"Zapovjednik?"
"Da, zapovjednik. Pod njegovom komandom sam nešto više od mjesec dana." Odgovorila je Bisa i pogledala je u majora.
"Gospodine majore, moram da idem. Hvala na svemu." Rekla je Bisa i onda je ponovo pogledala u Mariju. "Ugodno veče, gospođo Marković." Dodala je i otišla je prema vratima vile. Marković je pogledao u Mariju i odmahnuo je glavom i prošao je kraj nje i otišao je prema ateljeu. Marija je prevrnula očima i krenula je za njim. Sustigla ga je u hodniku ateljea.
"Ti si se stvarno iselio iz našeg stana." Rekla je Marija i on ju je pogledao.
"Šta je moglo da me zadrži tamo? Šta? Hajde, reci mi." Odgovorio je on i pogledao ju je. "Šta ti uopšte radiš u Srbiji?"
"Čula sam za nesreću. Odmah sam krenula..." Marković se nasmijao.
"I trebalo ti je skoro 6 mjeseci da dođeš. Jesi li ti to išla brodom?" Upitao ju je.
"Saznala sam za nesreću pre nekoliko dana. Dok sam saznala, krenula sam nazad. Zvala sam te, ali se nisi javio." Rekla je Marija. "Vijesti sporo putuju tamo gdje sam ja bila. To je stari kamp na sjeveru Afrike..."
"Što se mene tiče, nisi trebala ni dolaziti." Odgovorio je Marković.
"Još si ljut, a ovdje sam ja osoba koja bi trebala da bude ljuta. Rekao si mi da biram između Afrike i tebe..."
"Nemoj od mene da praviš negativca u ovoj priči. Nije problem bio odlazak u Afriku, već odlazak sa Gordanom." Rekao je Marković i bacio je jaknu na kauč.
"A šta ja da kažem?" Upitala je Marija i odmahnula je glavom. "Ja sam slušala sve one priče po VMA. Ne ti. Gdje god bih ušla, čula bih tihe glasiće, koji govore o tome za koga sam udata." Napravila je par koraka po dnevnom boravku.
"Onda me malo poznaješ kad si makar jednom povjerovala u te glasine. Jer to su bile samo to. Glasine, Marija."
"Vidim kako su bile glasine." Rekla je Marija i Marković ju je pogledao.
"Ne razumijem."
"Razumiješ i to dobro." Odgovorila je ona. "Koliko znam, odnos između majora i kapetana, pogotovo onih u direktnom komandnom lancu ne bi smjeli biti toliko prisni, kao što je slučaj između tebe i ove male."
"Nju ne miješaj!" Rekao je Marković.
"Koliko ona uopšte ima godina?"
"Dosta!" Proderao se Marković. "Zar ne vidiš? Zbog ovog sam se iselio. Ne mogu da trpim tvoje ispade ljubomore svako veče kad dođem kući." Udahnuo je duboko da bi se smirio.
"Tebe je baš briga za mene..."
"Nije istina, Marija. Ali samo...sad, u ovom trenutku...imam dovoljno problema da bih rješavao problem našeg polu-propalog braka."
"Uvijek ti je sve bilo bitnije od nas dvoje. Uvijek." Rekla je Marija i uzela je torbu koju je spustila na stolicu i pogledala ga je. "Ja sam bila jedina osoba koja nije odustajala od tebe, čak i kad si bio nepodnošljiv. Neću ni ovaj put, ali...svi se ponekad umore. Mio, neću moći ovako dovijeka." Dodala je i izašla je napolje iz ateljea. Marković se naslonio na pult koji je dijelio dnevni boravak od kuhinjice i onda je u afektu rukom bacio šolju koja je stajala na pultu.
"Dođavola!" Promrmljao je.
______________________________________

Pogledala se u ogledalo. Bilo je vrijeme da nastavi dalje, da prestane da se zavija u crno, kako je Zimče govorila. Pogledala je na lijevu šaku. Skinula je burmu i stavila ju je u kutijicu i kutijicu je stavila u ladicu. Svezala je kosu u rep i izašla je iz sobe. U hodniku ju je dočekao miris hrane i miris kafe. Sišla je u prizemlje.
"Dobro jutro." Rekla je Bisa i cmoknula je mamu u obraz.
"Dobro jutro i tebi." Odgovorila je Dragana. Bisa je sjela za sto i nasula je sebi kafu u šolju.
"Gdje je tetka?" Upitala je Bisa.
"Ima neki sastanak sa nekim udruženjem." Odgovorila je Dragana i pogledala je u Bisu. "Vidim, skinula si crninu."
"Ne vrijedi patiti za nekim ko te je prevario, zar ne?" Upitala je Bisa i otpila je gutljaj kafe.
"A vidim, i burmu si skinula?"
"Kao što rekoh, ne vidim poentu toga da nosim burmu, a on je svoju skinuo još mnogo pre." Odgovorila je Bisa.
"A šta ako su to ipak bile samo glasine?" Bisa je odmahnula glavom. "Kako znaš..." Dragana ju je pogledala. "Išla si u Niš juče?"
"Da. Razgovarala sam sa Panićem. Čak sam i otišla do zgrade gdje živi ta djevojka i nisam jednostavno mogla da pričam sa njom. Ali Milan me je varao." Odgovorila je Bisa i spustila je šolju nazad na sto.
"A major?"
"Šta sa njim?" Upitala je Bisa i Dragana je spustila nožić i pogledala je u svoju ćerku.
"Dobro ti znaš."
"Ne znam. Pričaš u šiframa." Odgovorila je Bisa.
"On je oženjen."
"Znam. Pa?"
"Ako je tebi neko uništio brak, nemoj ti uništiti drugom. Nemoj da ta žena od juče doživi tvoju sudbinu." Rekla je Dragana i pogledala je u svoju ćerku.
"Između mene i Miodraga nema ništa. Išao je sa mnom u Niš, kao što bih ja išla sa bilo kojom osobom kojoj je pomoć potrebna." Odgovorila je Bisa.
"Neka tako i ostane. Takvi kao on se ne razvode, a u svakoj kasarni imaju po jednu. Ne želim da budeš povređena. Ne opet."
"Majko, ne brini. Nikad se više neću zaljubiti, niti ću vjerovati nekom muškarcu. Sve ovo sa Milanom mi je bilo dovoljno za čitav život." Rekla je Bisa i ustala je od stola.
"Nisi ništa pojela, opet umjesto hrane, doručkuješ kafu." Rekla je Dragana.
"Nisam gladna." Rekla je Bisa i pogledala je u svoju majku. "Idem da pustim Votsona i idem kod Zimče." Dodala je ona i izašla je.
______________________________________