Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 23

Protrljala je oči i dohvatila je telefon sa stalka kraj kreveta, koji je uporno zvonio. Isključila je zvuk prethodno veče, kako je kog vraga bilo uključeno?
"Halo?" Promrmljala je.
"Za šta tebi služi telefon?" Začuo se glas njene majke.
"Ne razumijem." Rekla je Bisa i legla je na leđa.
"Gdje si ti uopšte?"
"Jel to bitno? Šta se desilo?" Upitala je Bisa.
"Pa osim što sam te zvala milion puta, nije se ništa desilo. Zvao je Stošić i pita da li dolaziš danas na posao."
"Primljeno k znanju."
"Šta da mu kažem kad bude opet zvao
..."
"Ja ću ga nazvati. Hajde, čujemo se." Rekla je Bisa i prekinula je vezu. Pogledala je na drugu stranu, koja je bila prazna i na njegovom jastuku je bio presmotan papir. Uzela je papir i otvorila ga je.
"Nisam htio da te budim (to je zapravo i nemoguća misija), morao sam rano ujutru da budem u kasarni Gradina. Vidimo se kad se vratim.

PS: uključio sam ti zvuk na telefonu. Imaš nekoliko propuštenih poziva od Dragane."

"Pa s razlogom sam ga i isključila." Rekla je Bisa i zgužvala je papir i zatvorila je oči.

Polako je otvorila ulazna vrata i ušunjala se u hodnik. Ako sad ne sretne majku ili tetku, izbjeći će ispitivanje. Polako se počela penjati uz stepenice i odahnula je duboko kad se našla na spratu i ušla u svoju sobu. Istuširala se i obukla je uniformu i sišla je u prizemlje i otišla je u kuhinju.
"Dobro jutro." Rekla je kad je tamo zatekla Draganu. "Gdje je tetka?"
"Otišla je po dedine stvari u bolnicu i po neke papire." Odgovorila je Dragana i pogledala je u Bisu. "Gdje si ti bila čitavu noć?"
"Trebalo mi je da budem sama. To je sve." Rekla je Bisa i nasula je kafu u svoju šolju i naslonila se na platformu kraj šporeta.
"Znam da nije ni vrijeme, i da ti je tesko zbog dede, ali..." Počela je Dragana i obrisala je ruke krpom i stala je kraj svoje ćerke.
"Ali šta?" Upitala je Bisa i pogledala je u nju.
"Šta god da radiš, potrudi se da ne budeš povređena i potrudi se da zbog tvojih odluka, jednog dana drugi ne budu povređeni." Rekla je Dragana.
"Ne razumijem o čemu ti..."
"Razumiješ. I to dobro." Rekla je Dragana i izašla je napolje iz kuhinje. Bisa je pogledala za njom i ostavila je šolju na pult. Znala je da je pogrešila, ali prvi put nije osjećala kajanje za svoj postupak. Istovremeno nije znala ni kako će se vratiti njen odnos sa Markovićem u normalu ponovo. U stvari, nije znala ni da li je željela da se vrati u normalu. Nisu to bile neke emocije ili slično, jednostavno ju je privlačio. Bio je zgodan i bilo je normalno da je privuče. Ali problem je bio to što je bio oženjen i što joj je bio šef. Otpuhnula je. Pitala se kako je sa štreberastog tipa muškaraca kakav je bio Milan, prešla na mačo tipove kakav je bio Marković.
"Zašto si ti pocrvenela?" Upitala je Nina kad je ušla u kuhinju. Ostavila je papirnu kesu na sto i pogledala je u svoju nećaku.
"Vruće je... mislim vruće je u kuhinji." Rekla je Bisa i pogledala je u Ninu. "Moram na posao." Dodala je i izašla je iz kuhinje.
______________________________________

"Šta je sa tobom?" Upitao je Kašanin, ali Marković, koji se igrao sa hemijskom olovkom, ga nije uopšte registrovao. Kašanin je slegnuo ramenima i pogledao je na sat, još 10 minuta do početka sastanka, a Marković uopšte nije bio skocentrisan.
"Majore!" Rekao je Kašanin i Marković se trgnuo.
"Jesi li rekao nešto?" Upitao je Marković i pogledao je u Kašanina.
"Već 15 minuta ti pričam, a ti u svom svijetu. Jel sve u redu?" Upitao je Kašanin i Marković je ostavio hemijsku olovku.
"Jeste." Odgovorio je i udahnuo je.
"Koliko se ti i ja znamo?" Upitao ga je Kašanin. "Jedno 12 godina, jel tako? Spasio si mi život u Sudanu, pa onda pre 5 godina, tamo kod Niša. Znam da nešto nije u redu. Ti nikad nisi odsutan sa mislima."
"Biti odsutan u svojim mislima zna biti pogubno za vojnika." Odgovorio je Marković. "Ma pusti, jednostavno..."
"Problemi sa Marijom?" Upitao je Kašanin i Marković je odmahnuo glavom.
"I da i ne." Rekao je on i Kašanin ga je zbunjeno pogledao.
"Kako misliš i da i ne?"
"Tako lijepo. I da i ne." Rekao je Marković i pogledao je u Kašanina. "Jednostavno, nalazim se na raskrsnici i koji god put da odaberem, pogrešan je." Dodao je.
"Ne znam šta si sad uradio, ali iskreno, nikad nisam mislio da ćeš ti izdržati tolike godine sa njom u braku."
"I sam znaš kako je sve to ispalo." Rekao je Marković i protrljao je čelo i pogledao je u Kašanina. "Ja volim Mariju i najmanje što želim jeste da je povredim na način na koji je moj otac povredio moju majku, ali..."
"Ali si je prevario, zar ne?" Upitao je Kašanin.
"Jednostavno se desilo."
"Takve stvari se jednostavno ne dese. I sam znaš kako se raspao moj brak. Djecu nisam vidio mjesecima..."
"Marija i ja nemamo djecu..."
"Nemate, da. Ali može se desiti. Da li bi želio da to dijete odrasta bez oca? Jer Marija, ako sazna, nikad ti neće oprostiti. Htjela te je ostaviti samo zbog glasina, a ako sazna da ipak tamo gdje ima dima ima i vatre..."
"Neće saznati." Rekao je Marković i otpuhnuo je. "I ti komplikuješ. Stvari nisu toliko komplikovane..."
"Nisu? A što onda čitavo jutro razmišljaš o tome?" Prekinuo ga je Kašanin.
"Zato što sa druge strane je osoba koju ja ne želim da povredim." Rekao je Marković i ustao je od stola i otišao je do prozora.
"Ja mislim da ti imaš ogroman problem. A to je da je tebi više stalo do te druge osobe, nego do Marije." Rekao je Kašanin i Marković se okrenuo.
"Nije baš tako..."
"Jeste. Samo ti to nećeš da priznaš. Tebi je više stalo do te druge žene nego do tvoje vlastite. I ti to treba sebi da priznaš i da preispitaš svoja osjećanja..."
"Nema tu nikakvih osjećanja..."
"Jesi li siguran?" Upitao je Kašanin i Marković je klimnuo glavom.
"Jesam. Siguran sam." Odgovorio je.
"Ako ti tako kažeš." Rekao je Kašanin i odmahnuo je glavom kad je vidio da ga Marković ne gleda.
"Dobro jutro, gospodo oficiri." Rekao je Zeković kad je ušao, a za njim su ušli Brkić i Džaković. "Nadam se da možemo da počnemo?" Dodao je i svi su sjeli i klimnuli glavama.
Marković nije imao koncentracije za sastanak sa Zekovićem. Jedva je čekao da taj sastanak završi. Ali tek ga je onda čekao pakao, susret sa kadetima koji su bili kao izgubljeni mačići. Jedva je čekao da Zeković kaže da je sastanak završen. Prvi je ustao i izašao. Kad je izašao iz zgrade kasarne, stavio je šapku i pogledao je na sat. Imao je još nešto manje od pola sata od početka vježbe sa kadetima sa 4. godine.
"Reče mi tehničar da te je vidio. Kad si došao?" Upitala je Marija i on se okrenuo. Nije je ni čuo da mu je prišla.
"Možda pre nekih 2 sata. Imali smo sastanak kod Zekovića." Rekao je Marković i pogledao je u nju. "Sve u redu?"
"Donekle. Danas zasjedaju, danas će donijeti odluku da li se vraćam na misiju ili ostajem na VMA." Odgovorila je Marija i odmahnula je glavom. "Nekako, tek smo ispravili sav taj haos, i sad..."
"Ja nigdje ne idem. Bar ne u skorije vrijeme." Rekao je Marković i Marija se nasmijala.
"Sad ispade da je moj red da idem. Divan nam je brak." Rekla je.
"Šta god da odluče, važno je da te volim i da nigdje ne idem." Rekao je on i pomilovao ju je po licu.
"Znam." Rekla je Marija. Trgnula se kad se začula sirena koja je trebala kadete da dovede na poligon. "Nikad se neću naviknuti na ovo." Dodala je, pokušavajući da nadjača zaglušujuću buku.
"Moram da idem." Rekao je i ona je klimnula glavom.
"Mio." Zovnula ga je i on se okrenuo.
"Reci."
"Volim i ja tebe." Rekla je sa osmijehom.
"Znam." Rekao je i nastavio je prema poligonu.
______________________________________