Nikad nije kasno (ZAVRŠEN PRVI DIO)

Poglavlje 1

Zvuk alarma, koji ju je svako jutro budio, u zadnja dva mjeseca je postao nepodnošljiv, jer ju je iznova i iznova vraćao u njenu surovu stvarnost. Otvorila je oči i pogledala je u plafon. Četiri mjeseca i 4 dana. Toliko je prošlo od kad je postala udovica. Četiri mjeseca i 4 dana je prošlo od momenta kad su joj na vrata zakucali njeni nekadašnji profesor da bi joj saopštili tu vijest. Mislila je da će joj biti lakše ako dođe da živi sa majkom i dedom, ali bilo je nepodnošljivo. Gušila ju je majčina konstantna briga i dedino ponašanje kao da se ništa nije desilo. Išli su iz ekstrema u ekstrem. Svukla se sa kreveta i obula je svoje pufnaste papuče i skoro, pa vukući noge, krenula je van svoje sobe. Na stepenicama je čula majku da se opet prepire oko nečeg sa dedom.
"Tata, skloni te novine. Bolje je da ona ne vidi to."
"Dragana, ona mora da nastavi dalje." Začuo se glas njenog dede.
"Mora, ali je još uvijek sve svježe."
"Šta hoćeš, da se Bisa pretvori u tebe? Nije prešla 30-tu, a pogledaj je. Osim posla, ne izlazi iz kuće. I tako već 4 meseca."
"Još je svježe. Milan je poginuo..."
"Milan je poginuo, ali Bisenija je i dalje živa..." Počeo je nekadašnji general Milanović. "Dedino sunce je već ustalo." Krenuo je da promeni temu.
"Zamolila bih vas oboje da malo manje brinete o mom životu." Rekla je Bisa i sjela je za sto i pogledala je u majku i dedu. "Šta ja to ne bih trebala da vidim?"
"Ništa..."
"Mama!" Pogledala je u dedu. "Pa generale Milovanoviću?" Mihailo je prevrnuo očima i dao joj je novine.
"Major koji je preživio pad aviona je izašao iz bolnice. I kakve to veze sad ima sa mnom?"
"Nismo želeli da..."
"Da me podsjetite na sve ono." Bisa je ustala. "Milan je poginuo, ovaj major je živ. Kakve to sličnosti ima, osim što su bili u istom avionu?" Dragana je sagnula glavu. "Idem da se spremim. Moram na posao."
"A doručak?"
"Nisam gladna." Začuo se njen glas dok se penjala uz stepenice. Dragana je udahnula i sjela je na stolicu.
"Jesi se čuo sa tim svojim iz Beograda?"
"Ma jesam, odobrili su joj premeštaj."
"Zar nisi mogao da intervenišeš da ostane ovdje?"
"Jesam, ali neću. U Beogradu će joj biti bolje. Manje stvari će da je podseća na Milana. A ti, prekini toliko da se brineš o njoj. Mora sama da nađe svoj put iz ovog haosa." Rekao je Mihailo i ustao je i odgegao se zajedno sa svojim štapom iz trpezarije, ostavljajući Draganu samu za stolom.
Bisa je ušla u svoju sobu i zatvorila je vrata za sobom. Osjetila je da joj se suze kupe u očima. Gdje je bilo tu pravde? Zašto je Milan poginuo? Zašto je uopšte išao na taj zadatak? Šta je želio da joj kaže pa nije stigao?

Četiri mjeseca ranije

"Čudan je."
"Kako misliš čudan?" Upitala je Danijela i pogledala je u Bisu. Bisa je udahnula i napravila je krug u stolici na okretanje i pogledala je ponovo u Danijelu.
"Nešto krije. Rekao mi je da moramo razgovarati. Dolazi sutra ujutru."
"Šta može da skriva? Možda je u pitanju novi premeštaj ili novi zadatak."
"Ne znam. Ali imam loš predosećaj." Ustala je sa stolice i otišla do prozora. Onda se okrenula prema Danijeli. "Čini mi se da smo se udaljili. Kažu da je to normalno. U braku smo 5 godina, a u zajedno, ukupno 7 godina."
"Biso, imaš taj osjećaj, jer je on već više od godinu dana u Nišu. To je sve. Dolazi vikendom i malo se viđate. Polako, sve će se srediti." Danijela je ustala i prišla je svojoj drugarici. "Idi kući, opet si ostala prekovremeno. Moraš malo da misliš i na sebe." Bisa je klimnula glavom i uzela je svoje stvari sa stola.
"Vidimo se sutra." Rekla je Bisa i Danijela je klimnula glavom i osmjehnula se na Bisu. Bisa je izašla napolje, a Danijela je otpuhnula.

Bisa je došla do svoje zgrade, bez da je primijetila. Bila je izgubljena u svojim mislima i jednostavno nije primjećivala ništa oko sebe. Trgnula se kad su se otvorila vrata automobila koji je stajao ispred ulaza u njen dio zgrade.
"Gospodine majore, otkud Vi u Novom Sadu?" Upitala je Bisa kad je prepoznala svog nekadašnjeg profesora, majora Žarača.
"Poručniče Lakićević, moja dužnost je bila da Vam ovo saopštim. Došlo je do nesreće. Helikopter kojim je upravljao Vaš suprug se srušio u kopnenoj zoni bezbednosti." Odgovorio je Žarač i udahnuo je. "Primite moje saučešće."
Te riječi su bile zadnje što je čula i vjerovatno od sudara sa betonom ju je spasio kapetan koji je bio sa Žaračem. Kad se probudila, kraj nje je bila njena majka i Danijela.