Euforija

14. poglavlje

Kristina P.O.V
Ustala sam i vec znajuci sta me ceka krenula ka Damirovom garderoberu.
Usla sam u njega i samo bez preteranog zadrzavanja usla, uzela kosulju, pustila suzu i sapnula "Sad cu doci.."
Obrisala sam suze i dala Danielu kosulju, obukao ju je i otisao iz stana.
Otisla sam u Damirov garderober i sela na pod.
Ja: Tako mi je zao..
Jecala sam i plakala. Vristala sam od bola koji je tako pekao.
Ubijao je moju kozu, unistavao me je.
Plakala sam, gusila se u suzama.
Cula sam da neko zvoni te sam obukla Damirovu kosulju i otisla da otvorim.
Nikad nisam ostavila vrata ne otvorena, makar bila i u najgorem nervnom slomu, i dalje se nadam da ce iza vrata biti on, da ce mi ponovo doci.
Tako da sam i sada, cupave kose i polu gola otvorila vrata.
Tamo je stajao Pablo, zajecala sam i pocela da placem jer to i dalje nije Damir.. Nije dosao..
A tog dana je otisao samo da mi donese verenicki prsten koji je zaboravio u kolima i nikada se nije vratio.
Ja: I.. Idi..
Jecala sam a on je vec usao u stan i osmotrio situaciju.
Zagrlio me je snazno, a ja sam ponovo pocela da placem..
Moje suze su natapale njegovu kosulju..
Ja: Kada ce prestati..?
Pablo: Kada nadjes nekoga.. Ili on nadje tebe.. Kao sto je Alina nasla mene.. Tek onda ce prestati.
Plakala sam dok me je Pablo grlio da se smirim, a Damir u mom secanju lezao mrtav ispred svog auta u beloj kosulji, krvavoj od metka koji je probio njegovo srce, i dok u levoj ruci drzi prsten kojim je zeleo da me veri a desnoj pistolj kojim je probao da sacuva zivot.
Dok ja pritrcavam sa slikom sa ultrazvuka gde se vidi nasa malena devojcica, pritrcavam da mu spasem zivot koji je izgubio..