Euforija

6. poglavlje

Kristina P.O.V
Izlazim iz crnog dzipa i u rozoj haljinici i sandalicama trcim po mekanoj travi da zagrlim malu Petru.
Sedela je na travi i mahala zveckama i cuclom.
Podigla sam je i snazno udahnula njen miris. Mirisala je kao prava beba, tako cisto.
Vristala mi je na uvo od srece. Krenula mi je suza, zatim sam je nezno poljubila u kosicu.
Ja: Petra..
Pocela je da se suta nogicama radosno i da me steze rukama. Tako je srecna..
Ja: Bebo moja.
Poljubila sam je u cisto lice dok me je gledala krupnim plavim ocima, kosica joj je bila uredno pokupljena u dva mala plava repica.
Po koja siskica je ispala. Bila je obucena isto kao i ja. Smejala mi se malenim usnicama dok su njeni veliki obrazi bili mekani pod mojim rukama.
Ubrzo je doslo vreme da krenemo u crkvu gde sam je sa prisustvom samo troje ljudi krstila.
Nikada nisam isla u crkve, crkve su bile mesto gde bi sav sram i sva zlodela koja sam ucinila ponovo dosle do mog vrata i krenule snazno da me guse. Tu bih se po prvi put pokajala.
Tako je i sada.
Dok pop umiva Petru u mojim rukama svetom vodicom, jedino o cemu razmisljam su moji gresi.
Petrino plakanje me vrati u realnost te se trgnem, pop je pevao nesto sto nisam mogla bas da razumem, a ona je sa vlaznom glavicom od svete vode plakala. Umirila sam je te je pocela da prica nesto na nekom svom jeziku.
Nakon krstenja dala sam je njenoj drugoj mami i otisla u stan gde sam plakala kao kisa. U opste se ne osecam dobro, sve sta sam radila me je gusilo. Svaka scena gde odlucujem o necijem zivotu, svaki put kada sam platila nesto krvavim novcem. Svaki put kad sam ugasila neciji zivot. Svaki put kada sam ponizila nekoga i na kraju kada sam Petri zapecatila sudbinu. Vrisnula sam i srusila sve sa stola u kuhinji. Plakala sam glasno i plasila se svoje sudbine.