Duhovi iz prošlosti (završena)

10

Nenad je sedeo u fotelji i posmatrao Branku. Spavala je već neko vreme sklupčana na fotelji a u ruci joj se nalazila prazna čaša iz koje je pila vino. Njena plava kosa je bila raspuštena i jednim delom je padala na njene grudi, a pojas bade mantila koji je imala na sebi je malo popustio pa je imao mali uvid u njen dekolte.

Nije bilo sumnje, ispod mantila nije imala ništa.

"Saberi se idiote, kako sad možeš da razmišljaš o tome" pomislio je i ukorio sam sebe. Od momenta kada mu je rekla šta joj je onaj Vukojević uradio, nije mogao normalno da razmišlja.

Zašto je došao do njenog stana? Nije imao pojma. Bio je siguran da mali broj ljudi zna za to što joj se desilo i da joj je bilo veoma teško da to prizna - pogotovo njemu. Mislio je da joj pruži neku utehu. Da samo bude tu. Da ćuti.

Tako je i bilo. Ćutali su. A njega je duša bolela. Pluća su mu se kidala zadržavajući urlike koje je hteo da ispusti zbog toga što joj se dogodilo. Video je još pre u njenim očima da skriva nešto, i da to vrlo vešto maskira svojim ponašanjem. Bila je jaka, nastavila je dalje  i nije dopustila da je  sputa to što se dogodilo. Bilo mu je žao Branke, neopisivo, ali nije hteo da ona vidi da je on sažaljeva. Zato je ćutao.

I ona je. Nije ništa progovorila, sve dok nije zaspala, kada joj se oteo težak uzdah iz grudi. Došlo mu je da porazbija sve oko sebe. 

Polako je ustao i prišao uspavanoj Branki. Pokušavao je da skonta kako da je uhvati i podigne da bi je odneo u njenu spavaću sobu, a da je ne probudi. A da joj se mantil ne rastvori još više. Sklonio je čašu iz njene ruke i odložio je na stočić.  Polako, lagano, kao da uzima nešto eksta lomljivo, podvukao je ruke ispod njenih kolena a zatim je obuhvatio oko ledja. Njene ruke su se istog momenta obmotale oko njegovog vrata, kao da im je tu i mesto. Kao da je to milion puta radila. Dobro, sem onaj jedan put kad je doneo pijanu iz "Feniksa". 

Odneo je Branku do sobe i lagano je spustio na krevet. Mantil joj se rastvorio i video je... neka mu je Bog u pomoći... brže bolje je došao sebi i pokrio je tankim pokrivačem a zatim bukvalno pobegao iz sobe. Otišao je do kuhinje, uzeo još jednu limenku  piva iz frizidera a zatim se uputio u njenu radnu sobu. Proveo je tamo dobrih sat vremena dok nije pronašao ono što je tražio. Brankine lekarske izveštaje. Sedeo je na podu, naslonjen na njen radni sto, a papiri su bili oko njega. Izveštaji, nalazi, slike... A slike su bile najstrašnije. 

Znao je da zadire u njenu privatnost, ali morao je da zna šta se desilo. Svojim mobilnim telefonom je slikao sve što je našao u toj facikli, a zatim je vratio na mesto gde ju je i našao. Ako se ona ne osveti Vukojeviću - on će se osvetiti.

Pre nego što se vratio u dnevnu sobu i legao na ugaonu garnituru, proverio je Branku. Mirno je spavala i nije se ni pomerila.

I on je pokušao da zaspi, ali nije mogao. Slike pretučene Branke su mu stalno bile u umu. Napokon, telo mu se polako opustilo, samo zbog silnog alkohola kog je u toku dana uneo u svoj organizam, te je kao u nekom magnovenju i on utonuo u san.

Na drugom kraju grada, djeda Savu je probudila neka buka. Pogledao je u svoju babu, koja je spavala. "Nju ni top ne bi mogao da probudi" pomislio je i nasmejao se. Polako ustao iz kreveta i navukao pantalone. Izašao je u hodnik i provirio u Ratkovu sobu, dečak je spavao raširen preko kreveta, mirnim snom. Moraće uskoro da mu kupi veći krevet. Obećao mu je i ono sokoćalo za školu, kako li se zove... zaboravio je. Da, da... lapsitopsi... Tako nešto. I nov mobilni telefon. Svi njegovi drugari imaju lepe telefone, a on ima neki stari.

Savo se polako spuštao niz stepenice, bez bojazni da će naleteti na nekog provalnika. Nije kod njega imalo šta da se ukrade. A znao je on dobro ko se nalazi u lokalu.