Duhovi iz prošlosti (završena)

16

Noć je uveliko pala na grad.

Branka je sedela je na krevetu, držeći limenku piva u ruci i posmatrala Nenada. Sedeo je, naizgled zainteresovan za film koji je bio na tv-u, ali videla je da uopšte ne prati radnju. Bio je namršten i povremeno je bacao pogled ka stolu, gledajući u sliku.

Na momente je padala u iskušenje da traži sliku od njega, da napravi jednu kopiju za sebe, ali nije znala kako bi mu to objasnila. Odlučila je da je slika telefonom sledeći put kada on bude izašao iz sobe.

Jer, ko god da je ih slikao, uhvatio je pravi momenat. Ispali su lepo, skoro kao neki par. Njegov izraz na licu dok je gledao kako se ona smeje, bio je neprocenljiv. Kako da je gleda sa ljubavlju. Primetila je pre da on krišom baca poglede ka njoj, ali... mislila je da je to onako, radi reda. Ne zna ni ona šta je mislila, ustvari.

Obzirom da je znao njenu priču, pretpostavila je da je gleda sa sažaljenjem ili slično... Ali bilo je tu nešto... što nije mogla da opiše.

Činilo joj se da je tu bilo nešto više.

- O čemu razmišljaš? - pitala ga je da prekine tišinu.

- Ne znam - odgovorio je - Sve mi je ovo čudno.

- Zašto?

- Pa zašto bi mi on slao bilo kakvu poruku ili upozoravao. Pretpostavljam, hoću reći, skoro sam siguran da on zna da ja imam njegov predmet...

- Misliš, ja imam njegov predmet... - nasmejala se.

- Lutko, nemaš ti ništa - pogledao ju je, a njoj je srce poskočilo na to "lutko" - Imaš ono što sam ja hteo da ti dam - ostavio je piće na sto i okrenuo se ka njoj.

- Pa... Možda imam i više, otkud znaš...

- Možda - opet je imao onaj pogled.

- Znaš, možda sam bio u pravu.

- Ne razumem?

- Moram da ti priznam, ipak smo sad zajedno u ovome. Nekako zajedno... - rekao je a ona ga je pogledala začudjeno, a potom i sa zanimanjem.

- Slušam?

- Malo sam te pratio nakon onog sastanka kod ministra - skrenuo je pogled.

- Kako to misliš "pratio"?

- Pa, gde ideš, šta radiš... Sa kim se sastaješ od doušnika, da li mojih starih ili nekih novih... Otprilike imam neku predstavu koliko informacija imaš.

Nije joj bilo prijatno kada je čula ovo. Ali joj je u neku ruku i imponovalo.

- Priznaj da sam sa Ćosom napravila dobar posao - nasmejala se Branka.

- Taj idiot ne ume da drži jezik za zubima. Malo je falilo da ga ubijem kada sam čuo kako si ga nasamarila - odmahnuo je glavom.

- Pa, ako ćemo iskreno, malo je falilo i mene da ubiješ... Kada si upao u moju kancelariju, mislila sam da ćeš me zgromiti.

- Možeš li da me kriviš? - iskapio je pivo i ustao - Idem po još jedno sebi, hoćeš li ti?

- Ne, hvala, dovoljno mi je ovo. Možda samo jednu kafu posle.

- Ok.

Kada je Nenad izašao iz sobe, Branka je brže-bolje dohvatila telefon, a potom i sliku, a onda napravila par snimaka. Vratila je telefon na sto, ali nije mogla da skloni pogled sa slike. Držala je u rukama taj komad papira kao da je dragocen. Ne razmišljajući, prstom je prešla preko fotografije, preko Nenadovog lepog lica.

- Lepa slika - poskočila je kad je čula šapat tih pored uha. Okrenula se i ugledala Nenadove oči u krupnom planu, bili su udaljeni tek par milimetara. Njegov dah je skoro milovao njene usne.