Duhovi iz prošlosti (završena)

15

-Ti si jedan jebeni imbecil! - viknuo je čovek preko puta njega pre nego što je lupio rukom od sto - Kako si mogao to da dozvoliš!?

- Sve je bilo čisto, nije bilo šanse da neko sazna. Pogotovo ona - odgovorio je potiskujući bes.

- Pa ipak je saznala! I uhvatila te kako preturaš po njenoj kancelariji!

- Mislio sam da je otišla.

- "Mislio sam, mislio sam!" - narugao se ovaj - Nijesi mislio! Da si mislio, ovo se ne bi dogodilo!

- Neće ona ništa reći. Ne sme...

- Misliš da ne sme!? - prekinuo ga je - Znam ja nju dobro! Vjerovatno je već uskočila u Božićev krevet, kučka pogana! - okrenuo se ka prozoru stežući pesnice.

- E, pa to ne znam... - hteo je da promeni temu, jer je ova bila suviše osetljiva.

- Pa saznaj! - viknuo je preko ramena dok je sipao viski u čašu - Saznaj sve! Za šta te plaćam?

- Saznaću.

- A ova tvoja? Šta ona zna?

- Ne zna ništa. Slabo kontaktira sa njim.

- Koliko si siguran u to?

- Siguran sam! Valjda ja znam šta mi žena radi! Nju ne diraj - poludeo je.

- Šta si rekao!? Slušaj čo'če, napravio si mi sranje, sad gledaj kako da se iz njega izvučeš! - uhvatio ga je za revere i podigao malo od poda - Ne budeš li se izvukao i budem li se ja pojavio u u nekoj priči... - zastao je gledajući ga u oči i preteće utišao glas - Znaš šta će se desiti?

- Znam - trudio se da izgleda miran, iako se govno smrzlo u njemu.

- O, ne... Ne znaš... Prvo ću tebe da uhvatim, satraću te... Ali ću te ostaviti u životu, ali samo da gledaš kako ću se pobrinuti za tvoju ženicu... Jesi li razumeo?

- Jesam.

I jeste razumeo. Znao je kako se on sveti i obračunava. Gledao je to dosta puta. Bio je nemi svedok njegove okrutnosti i bezdušnosti. On kad se okomi na nekog, uništi celu porodicu, rasturi i svi nestanu bez traga.

Nikad nije mislio o tome, ali ovo je bio trenutak kad je požalio što je počeo da radi za njega.

***

Sedela u kuhinji i gledala kroz prozor u malo dvorište. Noć se tiho spuštala i već su se poneke solarne lampice u dvorištu palile. U rukama je držala šolju sa već ohladjenom kafom. To joj se često dogadjalo, pogotovo u poslednje vreme. Da odluta u mislima u neke bezbrižnije dane. Kada je bila voljena i srećnija. Kada je sve bilo lepše.

A onda je sve to otrgnuto od nje. Godinama nakon toga, zbunjena i tužna, bila u nekoj čauri, i čim se malo izvukla iz nje, napravila je grešku. Veliku grešku.

Spolja se čuo zvuk automobila. Da... "greška" je upravo došla kući. Sudeći po tome kako je zalupio vratima auta, a nedugo zatim i ulaznim vratima kuće, znala je da je besan. Ili pijan. Ustala je polako, otišla do sudopere i isprala šoljicu. Kada je pogledala on je stajao na ulazu u kuhinju. Da... bio je besan. I pijan. Najgora kombinacija.

- Pa... gde je moja ženica? - pitao je sarkastično dok joj je prilazio.

- Evo me. Hoćeš li da jedeš? Kako ti je prošao dan? - pokušala je da vodi normalan ragovor.

- Dan je bio sranje. A trenutno sam gladan nečeg drugog... - pribio ju je uz kuninjski element. Po mirisu alkohola je znala da je prilično popio i da je bolje da igra po njegovim pravilima.
Ali mozgu to možeš narediti, ali telu nikad.