Duhovi iz prošlosti (završena)

17

Video je da je prebledela. Možda nije trebao tako grubo ka pita, ali nešto je puklo u njegovoj glavi kada je čuo Miroslava. Prvo je saznao da mu je sestra nestala, a onda i da Branka ima nešto sa tim. Nije mogao da svari to. Verovao joj je. Jebote - verovao joj je, a ona je krila od njega. Možda nije krila sve, ali definitivno neke bitne stvari jeste.

- Zašto je Miroslav to rekao, Branka? - pokušao je da smiri glas, ali mu nije uspevalo. Grlo mu se steglo, a u prsima stvorila rupa.

Gledao je bledu Branku, koja će ćutala. U jednom momentu mu se učinilo kao da nije bila tu, nego da je uglavi bila na nekom drugom mestu. 

I onda se to desilo. Brzo kao na filmu.

- Ja... ja ...- drhtavim glasom je rekla, pre nego što je krenula da pada. Gledao je njeno mlitavo telo kako pada i požurio je da je uhvati da se ne bi povredila.

- Branka! - prodrmao je lagano, a zatim podigao na ugaonu garnituru gde su do malopre sedeli.

- Branka, jebote! Vrati mi se! - govorio je lagano, pokušavajući da je osvesti.

- Sranje... - nije znao šta da radi. "Voda" pomislio je "moram je malo umiti". Lagano je spustio njenu glavu na jastuk i otrčao ka kuhinji. U brzini je dohvatio prvu čašu koju je video ali ona mu je iskliznula iz ruke, pala na pločice i razbila se.

- Jebem ti sve! Ne sad! - počeo je da otvara ormariće i traži drugu čašu. Kada je našao čašu i počeo da je puni vodom, činilo mu se da voda iz česme presporo teče. Istrčao je iz kuhinje i otrčao na ka mestu gde je ostavo Branku. 

Ali ona nije bila tamo. Ni ona ni njena torba.

- Sranje! - viknuo je - Branka!

Potrčao je ka ulaznim vratima, kada je čuo škripu kočnica  na ulici. Brzo se vratio do prozora i sve što je ugledao je njenu plavu kosu kako nestaje u belom kombiju. Vrata su se zatvorila i kombi je odjurio uz škripu kočnica, pre nego što je Nenad mogao da vidi registraciju. Bilo je besmisleno da krene za njima, dok sidje u garažu i izadje na ulicu, oni su mogli biti ko zna gde.

- Sranje, sranje, sranje... -  okrenuo se i srušio lampu koja je bila pored prozora. Nije mu bilo dosta, pa je nastavio da ruši. Polica sa knjigama je takodje pala. Muzički stub. Kada je završio sa rušenjem, nemoćno se srušio na krevet a ispod ruke mu se našla slika, sad već malo izgužvana. Okrenuo je, i na poledjini pročitao ono "Čuvaj je". Nešto... nešto u vezi sa tim rukopisom nije bilo u redu. Bio mu je poznat, ali nije znao odakle.

- Ajde Nenade, seti se... - udarao se po glavi - seti se, seti se...

Dohvatio je telefon i okrenuo Vladin broj. Nakon jednog zvona, Vlada se javio.

- Šefe... 

- Vlado, gde si?

- Tu sam, šta treba?

- Trebaš mi... Hitno... Dodji do mog stana, odmah!

- Tu sam za pet minuta - odgovorio je ovaj i prekinuo vezu. Dobro je, Vlada će doći  i organizovaće potragu i krenuće za kombijem. Postoje kamere na prvoj raskrsnici, morali su snimiti registraciju kombija.

On će otići do sestrine kuće da vidi šta se dešava, a Vlada će doći za pet minuta, on ima nekog lika koji će mu dati snimke gradskog saobraćaja"ispod žita". Radio je to već.

A  onda je premotao u glavi zadnji razgovor.

"Pet minuta?" pomislio je Nenad.  Ako je Vlada kući, treba mu bar dvadeset minuta da dodje do njega. Živeo je na drugom kraju grada. Kako će jebeno stići za pet minuta do njega?