OBITELJ

JACK

Gledao je kako automobil odlazi. Odlazi. Gotovo je. Sada bi mogao otići do Consuele. Pitati ju da ode s njim na odmor. Na odmor.

Okrenuo se, ostali su već ulazili u kuću.
Ušao je u dnevni boravak. Svi su bili tamo, no on nije vidio te ljude. On je vidio Anthonya na koljenima, kako pokazuje prstom. Na sebe. Na sebe.

-Gotovo je. -bio je sretan

Ugledao je kako mu se Consuela približava.
-Jesi li dobro? -pitala ga je i zagrlila ne čekajući odgovor

-Consuela, bi li htjela sa mnom otići na par tjedana. Na odmor, ili tako nešto?

-Da, da. Samo da pitam mamu.

-Imaš dvadeset i jednu. Ne moraš ju pitati. Samo joj reci. Pristati će. Mora pristati.

-U redu. -nasmiješila mu se i potrčala prema majci

Jack je pogledao prema svojoj obitelji. -Tužno, ali obitelji je možda bolje bez Johna i Jacka. Možda ne sada. Možda ne za godinu dana. Ali biti će joj bolje za nekoliko godina.

Pogledao je svoju majku. Svog oca. Ujaka Davea kako grli Anne i Marka. Rose u zagrljaju sa Emily i Nickom. -Gotovo je. Kakvo olakšanje. Gotovo je.

Otišao je do majke. Zagrlio ju je. Zagrlio je i oca. Bilo im je čudno što se tako ponaša. Nije ih zagrlio već dugo. Već dugo. Pustio je suzu. Bio je sretan.

Pogledao je prema Consueli. Consuela se mrštila, a onda je odvela svoju majku par metara dalje i prstom joj zaprijetila. Sada se Maria mrštila. Vidio je kako se izraz lica Consuele mijenja. Sretnija. Sretnija. Sretna. Znači može ići. Ide sa mnom. To je to. Ide sa mnom.

-Oprostite, moram se ispričati Daveu. -rekao je David svojoj ženi i svojem sinu

Clara je kimnula. -Idi. Trebaš. Nadam se da će razumijeti.

Jack je gledao kako njegov otac dolazi do dvadeset centimetara nižeg Davea. Ali, ovaj put. Ovaj put nije bio viši. Ovaj put nije bio veći. Bio je manji, bio je manji od djeteta. Bio je malen. Sićušan. Bio je malen od srama. Od srama što ga je nepravedno optužio.

Pokušao je čitati s usana riječi koje je njegov otac govorio Daveu. Nije uspijevao. Samo je vidio kako suza teče niz Davidom obraz. Pogledao je prema Daveu. I on. I on plače. Laknulo mu je. Ubojica njegove žene više nije na slobodi. Gotovo je. Ubojica je na putu u zatvor. U ludnicu.

Nikad nije vidio ujaka Davea tako uplakanog. Je li sretan? Nadam se da je sretan. Ljudi koji žive u neznanju su sretni. Nikad neće saznati što je Caren morala pretrpjeti. Neka i ne sazna. Neka umre sretan.

Otišao je na spavanje.

-Zadnje spavanje u ovoj jebenoj kući. Zadnje spavanje. Zaklopio je oči. Nije ništa sanjao.

Probudio se.

Ništa nisam sanjao. Hm, čovjek valjda sanja ono za čim teži. Vjerojatno ni za čim ne težim. Sve imam. Sve je dobro. Sve je dobro. Spremio je stvari i otišao prema glavnom izlazu kuće.

-Consuela, stižem. -pomislio je