OBITELJ

DAVE

Naravno, Dave je bio prvi koji je naišao na viseće, mrtvo tijelo svoje žene. Krenuo je u svoju sobu svega par minuta nakon nje i tih par minuta bilo je dovoljno da se objesi. Tih pet minuta, tristo sekundi. Koliko sekundi prođe u našem životu? Ne razmišljamo o tome. 70 godina. 25550 dana. 613200 sati. 36792000 minuta. 2207520000 sekundi. Koliko je ovih 300 sekundi izgledalo malo. Toliko malo, toliko zanemarivo, a ipak, dovoljno da nestane jedan život. Što radimo sa svim tim minutama? Što radimo sa svim tim sekundama u životu? Dave je neprekidno razmišljao. Da je došao malo ranije, da je došao dvije minute ranije, da je došao 120 sekundi ranije. Sada bi ona bila živa. Brojao je u sebi tih 120 sekundi.

-1,2,3,4,5…-
Zašto se objesila? Jesam li ja kriv zbog toga? Kako sam se ponašao prema njoj cijeli život, kako sam se ponašao prema majci moje djece. Nije to zaslužila. Nije bila kriva ni za što.

-30,31,32,33,34…-
Čak sam i sumnjao u nju da je ubila Joeya. Nisam trebao sumnjati u svoju ženu. Ili možda jesam. Možda se ubila jer nije mogla živjeti s tim što je napravila. Ne. O čemu pričam, nije ga ona mogla ubiti, nije ona sposobna za to. Zašto bi ga    ubila?

-70,71,72,73,74…-
Je li moguće da ga je ubila kako bi ja naslijedio firmu? Ne, ona to ne bi učinila. Nije ona takva osoba. Ona je potpuno mirna, plaha osoba. Ona je BILA potpuno mirna, plaha osoba.

-100,101,102,103,104…-
Je li bila potpuno mirna i plaha osoba? Kako sam to zaključio kad niti nisam  provodio vrijeme s njom. Kakav sam ja to muž. Kakav sam ja to BIO muž. Kakav sam ja to otac.

-117,118,119,120.
Na sto i dvadesetu sekundu je zaplakao. Plakao je dugo, no onda je čuo kako netko ulazi u sobu. Crna knjižica u rukama. To je Tim.

-Gospodine, žao mi je zbog vašeg gubitka. Molim vas, priberite se nakratko da vas pitam par pitanja. -nekako bezosjećajno je rekao Tim i nastavio -Koliko dugo poslije Caren ste ušli u sobu?

-Pet minuta, pet minuta poslije nje.

-Gdje ste bili tih pet minuta?

-Da li vi to mene optužujete za smrt moje žene?

-Nitko vas ne optužuje, samo recite gdje ste bili.

-Otišao sam na toalet.

-Je li vas netko vidio da ste tamo otišli?

-Ne, ne znam, nisam siguran, mislim da nije. -potiho je odgovorio Dave -Jesam li ja sada sumnjivac za smrt svoje žene?

-Svi osim Marie i mog pomoćnika Iana su sumnjivci. Razumijete li me? Možda nitko ne bi trebao biti sumnjivac. Možda se sama objesila, možda nije. Možda je ona ubila Joeya, možda ste to učinili vi, možda netko sasvim deseti. Prestanite me ispitivati takva pitanja jer vam ništa neću reći. Ja sam tu da postavljam pitanja, vi da odgovarate na njih.

Dave nije ništa odgovorio. Samo je zaplakao.

-Gospodine Dave, smirite se koliko god možete i otiđite do svoje djece, mislim da vas oni sada najviše trebaju. – savjetovao mu je Tim i izašao iz sobe.

Dave je podignuo glavu i gledao u točku na stropu, vratila mu se slika od prije sat vremena. Vidio ju je kako visi. Vidio je kako joj ruke i noge opušteno vise. Vidio je kako joj kosa pada preko glave. Kako joj oči gledaju u pod. Ustao je i otišao iz sobe, krenuo je prema sobi svojeg sina. Približio se sobi. -Plače.- sam je sebi rekao -Plače.-

Ušao je u sobu.