OBITELJ

CLARA

Pogledala je na sat. Tri ujutro. Pogledala je prema Davidu. -Kako može spavati?

Legla je u ponoć. -Već tri sata, već tri sata tu ležim i ne mogu zaspati. Tko zna kako je s drugima. Ah, treba mi malo zraka. -ustala je iz kreveta i otvorila prozor, nagnula se kroz njega i ugledala Rose.

-Rose, što radiš budna, uđi unutra, idi se odmoriti.

-Neću Clara, ne mogu. -Clara je jedva čula Rose kako govori.

-Ostani ovdje, doći ću do tebe. -odgovorila je.

-Ionako ne mogu spavati, barem da malo popričam s njom, možda ju uspijem oraspoložiti. -razmišljala je Clara

Obukla je papuče i potiho, kako ne bi probudila muža, izašla iz sobe.

Prvo je otišla do kupaone. Umila se i pogledala u zrcalo.

-Kako sam neispavana. Nadam se da će ovo što prije proći.

Izašla je iz kupaone i polako hodala prema stepenicama. Stala bi pokraj svake sobe i osluškivala čuje li nekog kako plače.

-Da li svi spavaju? Ah, ne krivim ih, ova dva dana su bila prenaporna. Da bar i ja mogu tako zaspati.

Tiho je krenula po stepenicama. Došla je do prvog kata i čula nekoga kako hoda po hodniku. -Oho, nisam jedina budna.
Htjela mu je izaći ususret no nešto ju je spriječilo. Pomislila je -Što ako je           ubojica? Ostala je stajati na stepenicama prisluškujući.

-Zašto je on tu? -svakakve misli su joj počele prolaziti glavom, no kad je vidjela da je ušao u kupaonu sama sebi se nasmijala kako ju je uhvatila panika. -Pa da, naravno, mora čovjek na toalet. Nepotrebno brinem.

Nastavila se spuštati po stepenicama prema prizemlju. Vrata dnevne sobe bila su otvorena. Tamo su spavali Ian i Tim. John im je ponudio sobu danas, rekao je kako će se ostali stisnut da naprave mjesta za njih, no Tim za to nije želio ni čuti.

-Čudni ljudi. -pomislila je. -Dobri, ali čudni.

Krenula je prema stražnjim vratima koji su vodili na terasu. Ponovo je zastala. Gledala je Rose.

-Kako je lijepa.-pomislila je -Šteta što joj se to desilo. Nije to zaslužila. Nitko to nije zaslužio. Pogotovo ne ona.
Promatrala je Roseino tijelo. -Moram priznati da sam ljubomorna. -sama je sebi rekla. -Četrdeset i jednu godinu, i takvo tijelo.
Nastavila ju je promatrati. Gledala je kako s vremena na vrijeme briše suze s lica. -Jadna.- kako će bez Joeya. Kako će bez mog brata. Zaplakala je.

Plakala je kratko. Tiho, da ju Rose ne čuje.
Nakon par minuta se uspjela smiriti i izaći na terasu gdje ju je čekala Rose.