DOLORES
Svaki dan mi je isti i iako bih htela da bude drugačije još uvek se nadam. I dalje me nije nazvao. Niti jedan poziv, niti jedna poruka. Profesionalac u meni govori da je tako najbolje i da smo upravo to i vežbali, ali žena...
Žena traži i očekuje nemoguće.
Ovih dana zbližila sam se sa Gusom. Ko bi rekao da će nakon Risovog odlaska da mi prija društvo jednog starca.
"Šta misliš da te danas vodim na pecanje? Da probaš sama da uloviš večeru?"
"Vau, može."
Samo mislim da je njegovo oko bilo jako pronicljivo i da nije dao da me tuga proguta. Dolores, saberi se. Kako ćeš se ikad vratiti na posao ako si pičkica? Takav stav ne prolazi, nikad nije.
"Odlično. Dolazim po tebe kad završiš."
I dalje sam nosila onaj prokleti telefon sa sobom koji je ćutao. Ponekad osetila bih potrebu da pozovem ujaka. Jednom me je već spasio, možda bi mogao to da uradi ponovo?
"Dobar dan, ja sam..."
"Znam ko ste prinče Orsini."
"A vi ste?"
"Agentica Dolores Demekis. Kako mogu da vam pomognem?"
"Ima li neko stariji, iskusniji? Imam jako važne informacije. Ucenjuju me."
"Prinče, možda vam se činim mlada ali ja sam ovde najbolji i najiskusniji agent. Sigurni ste sa mnom. Pričajte mi."
Sećala sam se našeg prvog zvaničnog susreta. Tada me je prvi put video. A ja njega... Pa ja sam njega pratila dugo. Niko me nije opčinjavao kao princ Darius. Postojala je neka vatra u njemu, neka drskost i inaćenje. Obezbeđivala sam događaje na kojima se on pojavljivao i zaista je bio pojava.
Najstariji od braće, svuda je išao i svuda se on pitao. Nikad, ali nikad nisam dozvolila sebi reakciju na nekog muškarca, princa pogotovu. Ali moje telo me je izdalo kada je on u pitanju. Dok smo bili u kraljevini i prolazili kroz celu zbrku još sam se i držala ali onog momenta kad je došlo do toga da mora da nestane na neodređeno vreme, odlučila sam.
Tog momenta karijera je otišla dovraga.
"Agentice, ne želim da zbog mene..."
"Prinče, ja sam mnogo više od obične žene. Ne lomim se tako lako."
Ali kada je on u pitanju, slomila sam se gotovo na prvoj stepenici kada me iz zahvalnosti poljubio.
"Ne poznaješ me a toliko si učinila za mene."
"Recimo da volim izazove."
"Hoćeš li se onda upustiti sa mnom u nove izazove?"
"Naravno."
"Ti i ja i skoro pusto ostrvo."
Zbog nekih odluka zažališ. Zbog nekih samo dobro promisliš ali ponovo uradiš ono što si već poželeo. Kada smo seli u avion i ostavili kraljevinu iza nas znala sam da je to bila kako dobra, tako i najlošija odluka u mom životu.
.....................
"Bravo devojko. U tebi čuči talenat."
Uživala sam. Mislila sam da ćemo ići brodićem ali ne. Gus me je pešaka vodio kroz prirodu na drugu stranu ostrva. Nisam ovde bila nikad. Ni Ris ni ja nismo preterano istraživali ostrvo. A Gus je imao na umu da ja zaista ulovim ribu. Sama. Samo mi je dao svoje koplje i pokazao gde se riba skriva.
"Umem ja svašta nešto..."
Zaista jesam. Ovde sam bila samo obična devojka koja je radila u kafeu na plaži. Sva moja umeća i dostignuća ostala su van ostrva. Jedino sam sa Risom redovno vežbala i trčala. I on je trenirao i bio u kondiciji. Dolores, opet misliš na njega!! Ali nemoguće ga je izbrisati.
"E sad ćemo je ispeći na žaru."
"Gus, voliš ovo ostrvo zar ne?"
"Čemu to pitanje devojko? Naravno da volim. Ono me smiruje, voda, pesak, priroda, pa čak i ljudi. Sve."
"I mene isto, ali nešto fali."
Sedeli smo na tremu od trske. Sve je bilo lepo i rustično kod Gusa.
"Devojko, to se zove samoća. Nisi još spremna za nju. I ne treba da budeš. Treba da ideš za snovima ili za muškarcem, ako je vredan."
Ris je vredan ali Darius je nedostižan. U tome je velika razlika.
Uživala sam u današnjem danu. Taman sam krenula da se istuširam i sednem da čitam i gledam u more kada sam začula zvuk. Taj zvuk koji sam željno iščekivala.
Satelitski telefon je zvonio i to ne porukom, već pravim zvonom.
Uznemirena gledala sam u skriven broj. Da li da se javim?
"Ris?"
"Lory"
Jedna obična reč mog nadimka činila je da se sva uskomešam. Toliko mi je nedostajao. Šta da kažem, živo sam biće.
"Kako ide? Jel sve u redu?"
"Eh"
Uzdahnuo je i ćutao. Znam da ne ide glatko, pobogu šokirao je celu porodicu svojim povratkom.
"Ide... Nekako... Večeras idem da ispričam bratu i Rebeci sve."
"Dobro. Sve smo prošli. Možeš ti to Ris. Bio si primoran na drastični korak."
"Znam. Samo, videti te ljude besne jer sam ćutao... Da li sam pogrešio Lory?"
"Hej...tada je delovalo kao dobro rešenje. Sad je gotovo. Fokusiraj se i sve im ispričaj. Saslušaće te ako im je stalo. A znam da jeste."
"Kako si ti?"
Usamljeno. Jadno. Bedno. Nikako bez tebe.
"Dobro sam. Sve je dobro ovde."
"Tako je lepo čuti tvoj glas lepotice. Izvini što se nisam javljao."
"Ris, u redu je. Sve znam i sve mi je jasno."
"Lory, ozbiljan sam. Nekad ću doći po tebe, samo da..."
"Hej, hej, imaš svašta za učiniti. Razumem, pa bila sam sa tobom sve ovo vreme. To mi je neprocenljivo."
Onda sam čula da neko ulazi u njegovu sobu.
"Moram da idem. Zvaću te."
"U redu."
Nedostaješ mi.
Ostalo je da visi u vazduhu kad je prekinuo.
O jebem ti, bespovratno zacopala sam se u princa.
Sledećeg dana bila sam u autu. Mislila sam da ću oživeti nakon njegovog poziva a bilo mi je još gore. Čuti njegov glas a shvatiti da ko zna kada ćemo se videti i pod kojim uslovima... Bilo je užasno. Iako je ovde bilo divno, imala sam sve za divan i miran život nisam mogla da ostanem tu.
"Gus, moram da pričam sa tobom."
"Vidim da nije dobro."
Javila sam se kolegi u šanku i uzela Gusa pod ruku.
"Moram da odem odavde."
"Video sam da to dolazi. Video sam da nisi srećna otkako je on otišao."
"Nisam. Nedostaje mi. Ne mogu da se oduprem, niti da izbrišem godine. Ali ne mogu da živim od njih."
"Jesi li mu rekla to ovako kao meni?"
"Gus, sedi ovde."
Sela sam u turski sed i uzela obe njegove stare, žuljevite ruke.
"On se neće vratiti iako je rekao da hoće. Znam kako tamo funkcionišu. Sada mu neće dati da diše a kamoli da preleće svet i dođe ovde kod mene. A ja sam žena koja može da se bori i izbori sa svime."
"Znaš li gde ćeš? Jeli bezbedno?"
Prvi put Gus me je upitao takvo škakljivo pitanje.
"Jeste. Pozvaću ujaka. On ima jake veze i otići ću bilo gde da me pošalje. Vreme je da se vratim u sedlo."
"Nedostajaćeš mi devojko."
"I ti meni starče."
Umesto da se naljuti, Gus me svojim grubim ali još uvek jakim rukama primio u zagrljaj.
"Sve će biti dobro Lory. Veruj u to."
"Verujem."
Rekla sam a nisam verovala.
*Hvala svima što verujete u bajke💙❤️💚od sutra mislim da će poglavlja ići svaki dan 🍀🍀🍀