Otvorim vrata stana i oslonim se leđima na njih, dok osećam kako mi se oči pune suzama.
"Ne plači!" Šakom udarim snažno vrata, ali bol koju osetim je ništa naspram one koju osećam u grudima.
Želim mnogo više od jednog poljubca, želim naš stari život, ali prošlost ne može da se vrati. A ja ne umem da krenem dalje.
Večeras je prekršio deo davno datog obećanja, dodirnuo me je, pričao je o osećanjima, poljubio me je i podsetio na ono što mi je uskraćeno. To je moja odluka.
On mi je uskraćen, zbog njegove greške, zbog mog ponosa, zbog naše tvrdoglavosti.
Sami sebi zadajemo najveću bol.
Klizim, leđima oslonjena na vrata sve dok ne tresnem zadnjicom o pod, a onda jače zajecam. I sledećih sat vremena se vratim u period pre dve godine kada sam satima ovako očajavala i jadikovala nad sopstvenom sudbinom. Kada sam mislila da se sa gubitkom njega, gubi svaki smisao.
Mislila sam da sam se oporavila, da mogu da krenem dalje, nastavim sa životom ali ne. On je uvek tu negde, u svakom delu mene.
Želim novu sansu za nas, ali je prekasno. On je krenuo dalje.
Ja ću još dugo tapkati u mestu.
***
Dan po dan i dva meseca su prošla od noći kada sam se po ko zna koji put slomila, dozvolila sebi da isplačem sve nakupljeno i nastavim dalje.
Ispoštovala sam samo deo onog što sam sebi tog dana obećala, počela sam da treniram. Koristila sam lepo vreme i svake večeri išla na trčanje, što se pokazalo kao dobra ideja, bila sam puna pozitivne energije.
Nakon odmora koji je trajao punih mesec dana, vratila sam se na posao. Bila sam odmorna, puna radnog elana i napunjenih baterija. Optimizan i dobra vibracija su zračili iz mene.
Boravak kod kuće, u Srbiju, zatim odlazak na more, pa dodatnih pet dana na selu kod Lukine babe su me potpuno oporavili.
***
"Napred." Izgovaram kada začujem kucanje.
"Gospodin Lovrić je tu, želi da razgovorate, ako si slobodna."
"Poslovno?"
"Ne znam, nisam pitala."
"Reci da nisam." Bacim pogleda na Ajdu i ponovo zabijem glavu među izveštaje koje pripremam.
"Ali to..."
"Snajka..." Kad začujem Markov glas, shvatim da nije mislila na Luku već njegovog oca, trebala je biti preciznija.
"To si ti, nisam znala da si u firmi." Nasmešim se. Volim tog čoveka. "Uđi. Ajda, donesi nam dve kafe. Bez šećera."
"Kako si, Iva?" Kaže kada se smesti na fotelju preko puta mene.
"Odlično, prijao mi je odmor."
"Vidi se da jeste. Sijaš." Prema meni se uvek odnosio kao da sam mu kćerka. Od prvog dana je bio blagonaklon prema meni.
"Kako si ti? Renata?"
"Dobro smo, oboje. Svratio sam kako bih razgovarao sa Lukom. Imam i za tebe jednu molbu."
"Drago mi je. Reci."
"Maja se vraća, želi da radi. Voleo bih da radi sa tobom, naravno ako i ti to želiš."
"Vraća se?" Iznenadila sam se, prošle godine je rekla kako ne želi kući.
"Raskinula je sa dečkom i hoće kući. Znaš već nju."
"Žao mi je." Znam kako je. "Jedva čekam da dođe i naravno da je želim u svom timu."
"Obradovaće se. Hvala ti."
"Mislim sa si ti za mene mnogo više učinio."
"A moj sin..."
"To je samo između nas dvoje, niko drugi nije kriv."
"Nisam mogao ni da zamislim da ću pored toga što sam te zaposlio dobiti i još jednu ćerku. Očekujemo vas na ručku, što pre. Uželeo sam se unuka."
"Video si ga pre tri dana."
"Znaš li ti šta su tri dana..." Nasmeje se i odmahne rukom.
"Kad Maja dolazi?"
"U petak."
Maja je Lukina polusestra, mlađa je od mene 10 godina i potpuno je otkačena. Ali i neverovatno razmažena, mada dobra osoba. Pored roditelja kakvi su njeni i nije mogla drugačija da ispadne.
Upoznala sam je još kao klinku, istog momenta je počela da me gotivi. Volela je da bude u mom društvu i koristila je svaki trenutak da mi se pridruži. Uvek je govorila kako me gleda kao stariju sestru.
Otišla je u London, jer je Renata želela da se tamo školuje. Završila je ekonomiju, što im je izgleda bila tradicija u porodici. Marko, Luka sad i Maja.
***
Treći put od jutros molim koleginicu iz prodaje da ubrza, jer su mi neophodni podaci koje treba da mi prosledi. Kada ni nakon trećeg poziva ne dobijem šta mi treba, uputim se sama u njenu službu, te na hodniku naletim na Luku i na njegov pozdrav samo prevrnem očima i projurim dalje u željenom pravcu.
Umesto da makar ćuti, ona me je pošteno izvređala, ja se bahatim, ovakva sam i onakva. Da budem iskrena, nikada se sa gospođom Nadom nisam Bog zna kako slagala, ali nismo ni bile u sukobu.
Ja sam ovog puta bila malo otresitija nego inače a ona je preterala. Žena mi svašta izgovori i umesto da je prestala kada sam izašla, ona je i tad nastavila. Bila je to žena pred penzijom i već godinama na mestu direktora prodaje.
Petnaesti minuta kasnije dobila sam sve što mi je bilo potrebno. Sat vremena kasnije mi je Ajda ispričala šta se desilo ispred aparata za kafu.
"Gospođa Nada se koleginici iz opšte službe žalila na vas, malo je preterala. Nazvala vas je došljakinjom koja se uvukla u porodicu i sad se istresa na sve okolo. Bilo je tu još epiteta..." Ajda mi je prepričavala šta se desilo. Složila je facu pa nastavila dalje. "Nije primetila gospodina iza, toliko je vikao, nisam znala da može da bude tako besan. Rekao joj je da se slobodno pakuje, jer će raditi samo koliko traje otkazni rok." Zastala je i napravila pauzu.
"Okrenuo se, a ona je briznula u plač."
Zaista mi nije bilo jasno oko čega se digla tolika prašina. Šta god da je rekla, dobro, nije morao tako i tu da reaguje. Ali to je Luka. Poznati su meni njegovi ispadi.
Ne razumem ni nju šta ju je toliko naljutilo, pa samo sam radila svoj posao.
"Jel ona sad u kancelariji?"
"Koliko znam jeste."
"Hvala što si mi to ispričala."
"Svakako bi saznala." I to što kaže.
Kako meni đavo ne da mira, uputim se kod nje i zateknem uplakanu i vidno potresenu ženu.
"Vi plačete?" Tupavo konstatujem.
"Jer sam dobila otkaz, zbog tebe."
"Nećete dobiti otkaz, ja vam to garantujem. Samo ne razumem šta se desilo. Makar ja ovde gledam samo svoja posla."
"Svako ima loš dan. Glupo je da kažem izvini, nakon svih onih reči." Deluje mi iskreno.
"Ne treba mi izvinjenje. Samo sam došla da vidim..."
"Da se sladiš?" Opet se brecne.
"Zar opet?" Prevrnem očima.
"Mala nikad te nisam volela, danas si me posebno naljutila i sve što sam mislila o tebi sam rekla na glas. Ne znajući da si zaštićena kao beli medved." Nakon što sam i posle razvoda ostala u firmi i na istoj poziciji počela su ovakva mišljenja. Većina je mislila da sam dovde stigla zbog Luke, ali je istina drugačija. Mnogo drugačija. Luka jeste uvek bio uz mene ali ostaje na tome.
"Sledeći put to mišljenje govorite u četiri zida." Kažem i izađem te odem u Lukinu kancelariju.
Pozdravim njegovu sekretaricu i bez kucanja i najave uđem unutra. Zateknem ga gde sedi zavaljem u svoju fotelju, kao na tronu.
"Luka, šta ti izvodiš?" Sa vrata kažem, streljajući ga pogledom. Ako je već želeo da stane u moju odbranu mogao je to suptilnije.
"Na šta misliš?" Nasmeje se, poput nestašnog deteta.
"Imam posla, ne mogu da se nadmudrujem sa tobom. Ne možeš ženi dati otkaz jer je rekla da sam povlašćena."
"Mogu šta hoću."
"Ne možeš!" Povisim ton.
"Da, mogu. Dok god sam ja tu, niko neće ništa loše reći za tebe. Razumeš?" Usptavi se u fotelji i nalakti na sto.
"Svako ima pravo na svoje mišljenje."
"Jebe mi se za pravo, Iva."
"Dobro. Žena plače zbog tebe."
"Boli me kurac." Kaže ravnodušno.
"Luka!"
"Iva, imaš li sve što je potrebno za projekat?" Pogleda me ozbiljno.
"Da. I tema je Nada. Žena misli da si ozbiljan."
"Jesam."
"Ti si kreten, majke mi."
"Reci mi nešto što nisi već..." Pogleda me nekako nežno. "...odavno." doda.
"Marko mi je rekao da dolazi Maja."
"Da. Ne moraš da joj dadiljaš ako ne želiš. Ne duguješ nikome ništa."
"Želim i ne mislim da joj dadiljam. To sam samo tebi morala." Setim se perioda kada sam bila njegov asistent.
"To se zvao život." Seta mu je vidljiva i u glasu i na licu.
"Da mi je neko rekao da ću zavoleti nekoga koga sam maštala da davim..."
"Samo sam te želeo u blizini."
"Luka, za te lepe dane, uradi šta ti tražim."
"I bićeš srećna?"
"Zadovoljna, pre."
"Dobro, ali da znaš, samo zbog tebe."
"To ti ne daje plus kod mene... Vidimo se."
Moj izlazak iz njegove kancelarije isprati njegiv duboki uzdah.
__________
💙💙💙
Evo ga još jedan deo ;)