Evo još jednog poglavlja ^_^
Nadam se da će da vam se dopadne. Žao mi je što ne stižem češće da pišem pa se retko družimo, ali je situacija trenutno takva. Uživajte! Grlim vas! :*
Nakon porcije ženskog razgovora, čaja i hrskavih tostića, obe su legle.
Ana je imala samo jedan krevet u sobi, ali ovo nije bio prvi put da prespavaju jedna kod druge. Često su to praktikovale.
Nekada je čak i Bastian bio sa njima, naravno, kavaljerski je spavao na podu u vreći za spavanje.
Volela je te njihove „spavanke“ kako su ih oni zvali, a Ana je u međuvremenu saznala da se kaže „pidžama parti“, ali nije joj bilo bitno.
Važno je bilo da su mogli da pričaju, glupiraju se, razmenjuju iskustva, anegdote, strahove i želje.
Anu je ovoga puta u isto vreme obradovalo i rastužilo kada joj je Lea rekla da se povremeno viđa sa jednim dečkom.
Obradovalo, naravno, jer njena drugarica ima dečka, ili bar nekog ko ima izglede to da postane. Rastužilo, jer ona to nije znala tako dugo. Jer je tu, a zapravo nije.
Misli su joj stalno na drugom mestu, stalno brine, misli i premišlja i ne zna ni sama šta joj se dešava.
Emocije joj luduju i bila je toliko okupirana celom situacijom sa Dimitrijem i Bastianom da nije ni shvatila da se on i Gaby sviđaju jedno drugome.
Pitala se šta će da se desi sada kada su stvari eskalirale.
Nadala se da je Bastian i dalje sa njom i da Gaby nije morala sama da provede veče, gde god da ju je direktorka Sparks poslala.
Osim toga brinule su je i druge stvari.
Kako to da je ona jedina koja ima dve moći. Zašto ima dve moći? Zašto baš vatra? Po njoj je vatra bila najdestruktivniji element.
Bila je moćna, tu nema govora, ali Ana se donekle plašila njene moći.
Sada kada je i sama imala, plašila se šta sve može da uradi. Nekako joj se činilo da je spaljivanje jedne obične barake samo početak.
Iskreno se nadala da Dimitri ima neko rešenje. Uprkos načinu na koji su se razišli i onome što joj je rekao, verovala mu je kada su moći u pitanju.
Znala je da će joj on pomoći i smiriti je. Dolazila je u iskušenje da se već sada odšunja do njegove sobe i zamoli ga da joj pomogne.
Da joj bar nešto ispriča, objasni, pokaže... ali je znala da bi time samo izazvala još veće nevolje, jer je neko verovatno već nadgleda. Tako da je ostala u krevetu, pored Lee, trudeći se da održi kakvo takvo rastojanje između njih, jer se plašila da će na neki način da je povredi. Opeče.
Ne, Ana se nije naspavala te noći. Imala je učestale košmare, o vatri, o vodi, o čudovištima.
Nisu to bili živosni, bili su dobre stare noćne more, koje su je često posećivale.
***
Jutro je bilo tmurno, kao i Anino raspoloženje.
Nije bilo toliko hladno, tako da je mogla preko klasične crne uniforme da obuče samo jaknicu, kosa joj je bila spletena u pletenicu, i prebačena preko ramena.
Stajala je ispred doma, iznenađena što Dimitri već nije tu. Obično bi je čekao ujutru. Pitala se gde je.
Cupkala je nogom dok ga je čekala, gledajući u sivo nebo, koje ju je neizmerno podsećalo na njegove oči.
Odmahnula je glavom, želeći da se otrese takvih misli.
Pre nego što je izašla iz sobe, proverila je da li je Lea navila alarm kako ne bi zakasnila na čas, nažvrljala joj poruku i izašla, obećavajući sebi kako će biti krajnje profesionalna i da neće imati neprimerenih misli, a kamo li dela.
Uopšte se nije naspavala. Celu noć je bila kao na iglama, budila se i cimala, pa je na kraju ustala dva sata pre alarma.
Stigla je čak i da pojede nešto i popije kafu, ne bi li se razbudila, ali joj ni ona nije pomogla.
I dalje je stajala kod vrata kada ga je spazila kako ide do nje.
Nije mu prišla, čekela je da on dođe do nje.
„Dobro jutro.“ Rekao je polako.
„Dobro jutro.“ Odgovorila je kratko. Nije želela da započinje bilo kakve razgovore.
„Idemo na livadu, tamo ćemo imati kakvu takvu privatnost. Želim da prvo porazgovaramo o vatri, a onda ćemo da počnemo da radimo na njoj.“
Slegla je ramenima, ne udostojivši ga odgovora, pa je pošla ka livadi.
Bila je emotivno iscrpljena zbog svega što se desilo prethodnog dana, a fizički iscrpljena zbog nedostatka sna.
Nadala se da će uspeti da izdrži celu lekciju.
U tišini su stigli do livadice okružene drvećem na kojoj su najčešće vežbali.
Ana je počela da je dožvljava kao njihovu ličnu oazu. Tu se osećala nekako zaštićeno. Sviđale su joj se i vežbe koje su radili na jezeru, ali je ovo ipak bilo primarno „njihovo mesto“.
Kada su stigli, Dimitri je seo na travu, pogledavši u nju. Nije ništa rekao.
Stajala je još par trenutaka, a onda uz uzdah sela.
Obgrlila je kolena i naslonila bradu na njih dok ga je gledala.
„Paaa... vatra..“ Počeo je otegnuto, a ona je samo podigla obrvu, ne odgovorivši mu ništa.
„U redu, hajde prvo da ti kažem dobre vesti, mala Zemljanka i Picopevac su u svojim sobama, verovatno još uvek spavaju.“
„Šta?“ Namrštila se. „Otkud znaš? Otkud sad to? Nisu li negde..“
„Da si me pustila da završim rečenicu možda bih ti i rekao do kraja.“ Odsečno je rekao.
Zatvorila je usta i nastavila da ga gleda u oči.
„Otišao sam sinoć kod direktorke. Morao sam da joj kažem za tvoje moći...“
„Nisi li rekao da NIKO ne sme da zna? Kakva su to pravila koja se odnose samo na mene, a ne na tebe?!“
Naravno, ispustila je da kaže kako je i ona rekla Lei, ali je nije bilo briga.
„Direktorka mora da zna takve informacije. Morao sam da je obavestim. Samim tim rekao sam da Zemljanka...“
„Gaby! GA-BY! Četiri slova Dimitri, dva sloga! Je l’ to toliko teško?“
Iritiralo ju je što se uporno ovako ponaša i na neki način ismeva njene prijatelje.
„Uglavno, rekao sam joj da ona nije mogla da zapali kafić.“ Nastavio je on kao da je nije čuo. „Da si ti dobila moć vatre i da si ga zapalila.“
Ana ga je šokirano gledala. Sedeo je naspram nje, savršeno miran. Savršeno zgodan, savršeno... sve! Bio je prokleto savršen i cinkario ju je kod direktorke.
„BAŠ TI HVALA! I ti si mi neki prijatelj!“ Prasnula je. „Ne mogu da verujem da si joj to tek tako rekao. „Da direktorka, nije Zemljanka kriva, Ana je zapalila kafić, bacite nju vukovima!“ Hvala!“ Imitirala je njegov glas, kreveljeći se. Na njen užas on je počeo da se smeje.
„Smiri se Ana. Niko te neće baciti vukovima i niko te ne krivi. Vlasnik kafića će dobiti odštetu i lako će da napravi novi. Kao da je ona brvnara i bila nešto posebno. Tebe naravno niko neće baciti vukovima, jer koliko god direktorka Sparks izgledala surovo ipak je racionalna. Tek si dobila tu moć. Sasvim je normalno da ne možeš da je kontrolišeš odmah. Niko te ne krivi, niti osuđuje za bilo šta. Nemoj da se brineš oko kazne. Ako je to bilo ono što te brine.“
„Neću snositi nikakve posledice zbog toga što sam piroman?“ Sumnjičavo je upitala, ne verujući mu.
„Jesi li namerno to uradila?“
„Naravno da ne!“
„Onda nećeš.“ Slegnuo je ramenima, kao da je to tako jednostavno.
Duboko je udahnula, pa izdahnula, naslonivši ponovo bradu na kolena.
„Znači, ja neću snositi posledice, ni Gaby neće snositi posledice?“
„Ne, Zemljanka neće snositi nikakve posledice.“ Prevrnula je oči na njegovo oslovljavanje Gabrijele, ali ovoga puta nije ništa komentarisala.
„Paa...šta joj je rečeno? Mislim Gaby?“
„Ništa, bili su u kancelariji profesora Chasea par sati. Mislim da im je zajedničko vreme prijalo.“
Profesor Chase je predavao čini i vradžbine. Bio je to jedan dobrodušni starac, koji je odavno mogao da ode u penziju, ali nije želeo. Bio je nešto kao počasni profesor u Asteri.
Imao je svoju kancelariju koja je bila prenatrpana knjigama, većina njih je bila više nego duplo starija od njega, a on je bio poprilično star.
Ani je bio jedan od najdražih profesora, a čini su joj bile najdraži predmet, nije joj bilo teško da smišlja rime koje će da imaju neku svrhu, bila je dobra u tome, isticala se, a profesor je cenio njen trud, čak i kada nije imala moći.
Bilo joj je drago da su Gaby i Bastian bili u njegovoj kancelariji, ako su već morali da budu negde zatvoreni.
„U redu. Hvala.“ Iskreno je rekla, iako nevoljno.
„Nema na čemu.“ Osmehnuo joj se. Bilo mu je drago što ju je umirio. Osećao je da je ovo baš mučilo.
„Da se vratimo na glavno pitanje.“ Gledao ju je u oči, pokušavajući da unese u nju mir, ali i ozbiljnost cele ove situacije. „I direktorka se složila da do daljnjeg niko od učenika ne treba da zna da si korisnica dva elementa. Jesmo li se razumeli? Nikome ni reči o ovome. Niti ikakvo pokazivanje moći. U redu?“
„Da... valjda.. Mislim, nije kao da sam juče htela da je koristim. Ako mi se slučajno desi, ne znam kako ću da se opravdam, ali neću nikome ništa reći.“
Naravno to se ne odnosi na moju najbolju drugaricu. Leu nije računala u to... kao ni Gaby. Ali prvo mora da se vidi sa njom.
„Smislićemo već neki izgovor, ali daj sve od sebe da do toga ne dođe.“
„Hoću!“ Svečano je obećala.
„Dobro, i to smo sredili.“ Objavio je sav zvaničan. „Što se tiče same vatre Ana, vatra je izuzetno moćan element. Možda može da se smatra i najmoćnijim, ali takođe, vatra zavisi od više stvari, što može da je čini ranjivom.“
Zbunjeno ga je gledala. Pokušavala je da ga prati, ali manjak sna i njegovo pričanje u zagonetkama ju je zbunjivalo.
„Ne razumem.“
„Da bi zapalila vatru, šta ti je potrebno?“
„Misliš običnu, normalnu, vatru?“
„Da, mislim običnu, normalnu, vatru.“ Smejuljio se dok ju je posmatrao.
„Paa... potrebno nam je nešto što će da gori, vazduh i...i varnica.“ Polako je rekla, nesigurna šta je on zapravo pita.
„Tako je! Kao i obična vatra, i ovoj „magičnoj“ vatri je potreban vazduh da bi gorela. Ukoliko želiš da vatra gori pod vodom, moraš da se potrudiš da joj obezbediš dovoljnu količinu kiseonika iz vode, što tebi neće biti problem, jednom kada usavršiš oba elementa, s obzirom da si već korisnik vode. Ukoliko neko to ne može da uradi, ili je sam, voda lako može da ugasi vatru. Takođe i vazduh. Korisnik vazduha lako može da oduzme vazduh iz vatre i ugasi je. U tom pogledu vatra zavisi i od drugih elemenata, ne samo sama od sebe.“
„Sada razumem.“ Klimnula je glavom. „Potreban je vazduh.“
„Tako je. Ono što je razlikuje od obične vatre je to da ne mora nužno da ima gorivo, odnosno nešto što će da gori. Kao što si juče doživela, stvorila si vatrene lopte u ruci, bez da si imala u njima drvo, papir ili bilo koje drugo gorivo.“
„Mogu da zapalim vazduh?“
„Paaaa... manje više.“ Složio se i namignuo joj, srećan što ga prati.
Ugrizla se za usnu, pokušavajući da suzbije navalu ushićenja koje joj se javilo u stomaku od samog tog jednog jednostavnog namigivanja.
Morala je da se potseti šta joj je sinoć rekao i uradio, ali bilo je izuzetno teško koncentrisati se na to, kada je on i posle toga otišao da pomogne njenoj prijateljici i bivšem momku kog očigledno ne podnosi.
Kada joj sada ovako polako i staloženo objašnjava tačku po tačku njene nove moći.
Misli su joj pobegle na onaj divni, vreli trenutak u sred požara, ali ih je na silu odbacila u stranu.
„Još jedna sličnost obične i magične vatre je to da je i magičnoj potrebna varnica, iskra. Samo što se ta iskra ne nalazi u spoljašnjoj sredini, nalazi se u samom korisniku. Svaka osoba ima u sebi nešto što joj služi kao iskra. Što će pokrenuti vatru.“
Setivši se besa koji ju je obuzeo juče kada je videla njega i Tiu, kada je Bastian otkačio Gaby, Leu i nju, bilo joj je jasno na kakvu vrstu iskre misli, ali joj se nije činilo baš pametno da proživljava taj momenat stalno, kad god želi da koristi vatru.
„Možda grešim, ali mi se čini da nije baš najzdravije oslanjati se na bes u situacijama kada mi je potrebna vatra.“
„Naravno da nije.“ Složio se sa njom. „Vatra kao element u sebi prirodno sadrži dozu agresije, bez koje ne bi postojala. Videla si i sama šta ta narandžasta zver može da učini. Sunce, lava, vatra.. sve je to izuzetno moćno, ali i izuzetno destruktivno.“
„Onda nije strašno što sam bila besna kada sam probudila moći?“
„Ne mogu to da kažem. Znaš i sama da bes nije jedna od poželjnih emocija za buđenje moći, ali nije ni najgora. Ljubomora je krajnje ružna Ana. Od svih ružnih osećanja, ona je najružnija, najopasnija, najčešće tera na zlo, na oduzimanje nečega što nam ne pripada, što ne možemo da imamo, čak i na oduzimanje tuđeg života.“
Osećala se skamenjeno. Strah joj je kolao telom. Činilo se da joj se telo pretvara u led gde god da ta misao proteče.
Ali ja jesam bila ljubomorna. Ljubomorna na Tiu. Ljubomorna što se Dimitri tako ne ponaša sa mnom. Što je mene otkačio zbog nje. O Bože...
„Može li to da se prevaziđe?“ Promuklo je upitala.
„Sve može da se prevaziđe.“ Nežno je rekao i potapšao je po ruci. „Nemoj da se brineš, dok god se boriš protiv onoga što ne valja u tebi, dobra si.“
Pokušala je da nađe način da veruje u njegove reči, ali činilo joj se da je loš ishod neminovan.
„Kao što sam pričao, vatri je potrebna doza agresije, ali to ne mora nužno da bude agresija potekla od loših emocija. Može da bude agresija koja je usmerena ka nekom napadaču, agresija koja nastaje usled nemoći, kao kod tvoje drugarice Gaby.“
Suzbila je samozadovoljni osmeh jer je konačno upotrebio Gabino ime, a ne glupavi naziv kojim ju je oslovljavao.
Klimnula je glavom, dajući mu do znanja da razume šta želi da joj kaže.
„U redu. Hajde sada da vežbamo. Bacaćeš vatrene lopte ka meni, ja ću da pokušam da ih ugasim, ako ne uspem, izbeći ću ih, a ti ih zatim vrati kod sebe.“
Odmah je ustala. Razmišljajući o svemu što joj je rekao i o onome što je od ranije znala o vatri.
U redu. Za vodu sam morala da osećam. Da budem svesna vode u sebi, oko sebe, u stvarima i živim bićima, da je koristim, uvećavam i oblikujem kako meni odgovara. Vatru moram da stvorim ni iščega, osim jedne trenutne iskre koja će da plane i zahvati sve u meni.
Dimitri ju je pažljivo proučavao. Mogao je da vidi koncentraciju na njenom licu. Zamišljao je ideje i misli kako se formiraju u toj lepoj glavici, odluke koje donosi, pre nego što je spojila svoje prodorno plave oči sa njegovima.
„Ono što će da ti posluži kao iskra, moraš da imaš u glavi, ali je još bitnije da je osećaš. Da je imaš u svakom deliću svog bića i materijalizuješ je.“
Razmišljala je šta da koristi kao iskru, za koju emociju da se uhvati, koji događaj.
Nije želela da misli na bes i ljubomoru, previše se plašila tih osećaja.
Plašila se tog dela svoje ličnosti i toga što je previše slaba da zaustavi takva osećanja.
Pitala se da li bi ona mogla nekog da zaštiti, da razmišlja o tome, da razmišla o Lei i tome kako ju je poslala da izađe iz onog kafića, ali u svom tom razmatranju, niotkuda ju je pogodila spoznaja da je njena iskra mnogo lepša od toga.
Pred očima joj je iskrsao poljubac sa Dimitrijem, snažan, vreo, bitan... i više nije mogla da misli ni na šta drugo.
Vrelina joj je još jednom obgrlila telo, ali ovoga puta joj je bila poznata i Ana joj se nije opirala.
Koncentrisala se na oblik koji želi da napravi i vatrena lopta joj se stvorila u ruci.
Posmatrala ju je nekoliko trenutaka, proučavajući crvene plamenove koji su joj lizali kožu, ali je ovoga puta nisu povređivali, nisu pekli, nije bilo ni dima, ali toplote je definitivno bilo, kao i lepote, uprkos tome što je znala destruktivnu moć vatrene kraljice.
Uz samozadovoljan osmeh ga je pogledala u oči.
„Spreman?“
Nacerio joj se i zauzeo položaj.
***
Trening je tekao u savršenom redu, kao i svaki drugi.
Njih dvoje su bili uigran tim.
Znali su pokrete onog drugog, znali su čak i neke skrivene namere i poteze.
Kada bi ovako trenirali, osećala se kao da igraju šah. Sve se svodilo na to ko će bolje da predviti protivnikov potez.
Na njenu veliku radost, bili su izjednačeni, iako nije znala da li je to bilo zato što ga ona dobro poznaje, kao i on nju, ili zato što joj on popušta.
Dimitri je uspevao da ugasi većinu njenih lopti, jer još uvek nije uspevala da kontroliše i vatru i vodu u istom trenutku i da koristi kiseonik iz vode.
Sve lopte koje nije uspeo da ugasi, ona je uspela da povrati, modifikuje i ponovo pošalje ka njemu.
Bila je ponosna na sebe zbog toga. Iako joj je Dimitri kasnije objasnio da nije tako jednstavno oduzeti tuđu vatrenu loptu.
Svaki korisnik vatre ima svoju iskru, koja služi kao potpis... kao otisak prsta, jedinstvena je.
Samo jako iskusan i moćan korisnik vatre može da povinuje tuđu vatru svojoj volji, ukoliko to primarni korisnik ne želi, odnosno na silu.
Ana je odmah predložila kako bi trebala da vežba sa Gaby.
Kako bi njih dve mogle naizmenično da dozvoljavaju, a zatim ne dozvoljavaju jedna drugoj da uzimaju vatru i tako da vežbaju taj konkretni aspekt ove nove moći, ali je Dimitri to izričito odbio... što nije značilo da ća Ana izričito da ga posluša, ali trenutno nije bila raspoložena za rasprave sa njim, a kamo li za duel sa Gaby.
Tiu nije pominjala, sa njom nije želela da vežbe ni danas ni nikada. Tako da je celu tu ideju razmišljala da sprovede u delo u narednim danima, nakon što popriča sa Gaby i objasni joj kako stvari stoje.
„Gotovi smo za danas. Jesi dobro?“ Zabrinuto ju je posmatrao, delovala mu je iscrpljeno.
Nije znao da li je to jer je trening bio naporan ili iz nekog drugog razloga.
„Jesam, što ne bih bila?“
„Ćutljiva si.“ To je bio prvi izgovor koji mu je pao na pamet, bez da je uvredi.
„Nisam raspoložena za prazne priče.“
„A pune priče?“
„Ne znam šta te druge podrazumevaju, ali mislim da ću danas preskočiti.“
„Kako želiš. Ispratiću te na čas.“
Slegla je ramenima, kao da joj to baš ništa ne znači.
Neko vreme su koračali u tišini, slušajući disanje i odmrene korake onog drugog.
„Znaš, zapravo imam nešto da te pitam.“ Odjednom je Ana rekla.
„U redu.“ Napeo se, čekajući koje nezgodno pitanje će ovoga puta da izvuče iz svoje bistre glave.
„Sećaš se večeri kada si nas našao u Nju Orleansu?“
„Naravno.“ Nije očekivao ovako nešto, pa je bio još oprezniji.
„Nisi bio sam. Sa tobom je bilo još nekoliko korisnika različitih elemenata, čuvara.. sećaš li se koji su bili tu?“
„Da, neki su se vozili sa nama, neki su bili posebno. Nail, Silva, Bart i Meggi... Ima li ovo ispitivanje neku svrhu?“
„Nisi li želeo da razgovaramo?“
„Da vodimo neki smisleni razgovor Anastasia. Bolje bi bilo da sam ćutao.“
„Verovatno, ali kad već nisi istrpi posledice.“ Nadmeno je rekla. „Nego, koje moći oni imaju?“
„Ponoviću pitanje, ima li ovo ispitivanje neku svrhu?“ Strože je pitao ovog puta. Ozbiljno zabrinut.
„Odgovori mi na pitanje pa ću ti reći.“ Mudro je uzvratila.
Uz uzdah je odgovorio. „Nail ima moć vatre, Bart zemlje, a Silva i Meggi vazduha.“ Još uvek ju je sumnjičavo posmatrao. „Sada kaži zašto ti trebaju te informacije.“
„Oh.. ma znaš!“ Odmahnula je rukom. „Pravim statistiku.“
„TI? Ti praviš statistiku?!“
„Da, zašto ne ja?“ Prekrstila je ruke na grudima, tobože uvređena.
„Trebam li da te potsetim koliko puta si mi ponovila da ti je matematika najgori predmet Ana, a statistika je gotovo isto to.“ Nije razmišljala o tome, bilo je previše lako da je uhvati u laži.
„Uostalom kakvu to statistiku praviš? Za šta?“ Pokušao je s drugom taktikom, pravio se da je naseo na njenu laž, ne bi li otkrila još nešto.
Nije hteo da se sada povuče, znao je da ova pitanja imaju neki uzrok.
„Već smo stigli, vidi koliko je sati! Vidimo se sutra, ćao Dimitri!“
Nacerila mu se u lice i otrčala do Lee koju je videla kako se penje uz stepenice i ide na čas.
Po ko zna koji put bio je ostavljen da gleda u njena leđa i to kako odlazi od njega, pitao se da li mu to sudbina nešto poručuje.
Kako god da bilo, svoje haotične misli je ostavio po strani. Morao je po svaku cenu da sazna šta ona ovoga puta smera.