Drugari, ovo je naaajduže poglavlje do sada, skoro kao jedno i po poglavlje inače :P ali mora da bude tako. Konačno sklapamo bar delić slagalice, ostatak naravno u nastavku priče. Nadam se da će vam se svideti :) naravno svi komentar, sugestije, glasovi i tome slično su dobrodošli :) Nisam sigurna kada će biti objavljeno naredno poglavlje jer sam na odmoru, i nemam kompjuter kod sebe, pa je nezgodno da kucam, a kada se vratim kući dolazi mi rodbina na dve nedelje i pitanje koliko ću opet vremena moći da izdvojim na kucanje, pa se unapred izvinjavam. Svakako ću dati sve od sebe. Za sada uživajte u ovome, pa se družimo čim pre ^_^ veeeliki zagrljaj! :*
Dimitri se besno okrenuo ka Tii.
„Dobro koji je đavo ono bio?!“ Besno je upitao.
Tia, koja je takođe zbunjeno gledala za Anom, sada je prebacila pogled na njega.
„Mislila sam da joj treba još malo podsticaja.“ Slegla je ramenima, kao da je ono što se ovde malopre desilo uopšte ne dotiče.
Svim silama se trudio da ne napravi scenu, podsećajući sebe da je on ipak profesor u ovoj školi i da treba da zadrži neki ugled. Privid.
Pogledao je u Sebastiana koji je i dalje skamenjeno stajao.
„Idi u sobu. Ne pričaj nikome ništa, čak ni vašoj maloj drugarici. Popričaćeš sa Anom kad se pojavi, a onda ćete da raščistite sva sranja koja imate da raščistite, ali pri-ča-ćeš sa njom!“ Rekao je kroz zube. „A sada idi.“
„Ne moram ja da primam naređenja od tebe!“ Prkosno je izdigao bradu.
Ni sam nije znao odakle mu smelosti da se tako obraća profeosru, ali trenutno je bio van sebe.
Čak i mnogo hrabriji od njega bi ustuknuli od Dimitrijevog ubitačnog pogleda.
Video je Anu posle tri meseca. Prvo je mislio da je neko priviđenje, nije verovao da je to stvarno ona. Ali što se više približavao, shvatao je da to mora biti ona. Nisu postojale dve takve devojke.
Kada joj je prišao video je ovo dvoje kako je napadaju, tačnije ovu žensku, nije mogao da se seti kako se zove, ali je znao da se ona i Ana baš ne slažu, tako je bilo još od kad su bili klinci.
Samo mu nije bilo jasno zašto je profesor sve to mirno gledao i nije joj pomogao.
Kada su saznali da je Ana pobegla, bio je slomljen. Nije mogao da veruje da je otišla bez reči. Da je mogla opušteno sa njima da pije čaj, a potom samo da nestane iz njihovih života bez i jedne jedine reči.
Toliko puta su premotavali razgovor od te noći, pokušavajući da otkriju neki trag, neki nagoveštaj da je to planirala, ali nisu uspeli.
Planirao je da je potraži kada završi školu i ode na Zemlju. Otišao bi zbog nje. Sada saznaje da se ona vratila, da smatra da su raskinuli i očigledno je pronašla svoju moć.
Bio je ljubomoran na profesora. Znao je da su sve trzavice u njihovoj vezi počele kada je ona počela više vremena da provodi sa njim, nego sa njima dvoma.
Maltene je nisu ni viđali. Bio je stariji, dobro je izgledao, bio je profesor... shvatao je on kako to može da deluje.
Pogotovo što mu se činilo da je Bell to ohrabrivao. Nije hteo tek tako da pusti, morali su da popričaju. Morali su da pokušaju ovo da reše.
Jeste on bio zaljubljen u nju, ali mu je ona bila i najbolja drugarica. Lea je bila ona otkačena, Ana je bila hrabra, a on je bio glas razuma, da ih koliko toliko dovede u red i malo suzbije njihove nenormalne tenzije.
A sada se sve raspadalo. Ana je delovala kao da je prošla kroz pakao, on nije imao pojma šta se desilo, a profesor si je sada dao za pravo da mu naređuje.
Bio je besan što ne zna šta se dešava u njenom životu. Što joj je toliko nebitan, da nije osetila potrebu da mu se javi kada je stigla, ili da mu kaže šta se zapravo dešava. Zašto se vratila.
Dimitri je bio dovoljno besan, samo je tražio žrtvu na koju će da se istrese.
Uhvatio je Sebastiana za okovratnik i odigao ga par centimetara od zemlje.
„Poslušaćeš me ovoga trenutka. Uopšte nemam nameru da se tebi pravdam, objašnjavam ili raspravljam sa tobom. A ako nećeš da me poslušaš, lako ćemo to rešiti.“ Pustio ga je, a Bastian je zateturao, van sebe od nemoći i huje.
„Nemaš pravo ovako da se ponašaš!“
Besno je rekao, ali rešio da je pametnije da se sada povuče, nego da zaradi disciplinsku zbog tuče sa profesorom.
„Gubi se!“
Pošto nije sumnjao da će ga klinac poslušati, okrenuo se ka Tii koja je sve to zabavljeno posmartala.
„Imaš li ti ikakvu predstavu šta si učinila?“ Zarežao je na nju.
„Mitri smiri se molim te. Nisam....“
„Ne obraćaj mi se! Ne otvaraj uopšte ta tvoja pogana usta! Samo ćuti!“
Besneo je.
„Da li si svesna da si samo povećala opasnost u kojoj se ona nalazi?! Šta misliš zašto smo uopšte pokušavali da joj prizovemo moći ovako? HA!?“
Uneo joj se u facu.
Uzmaknula je korak unazad. Shvatila je da je vreme za šalu prošlo.
„Dimitri stvarno ne vidim zašto dramiš. Još nisam ni počela da radim sa njom, a mala je dobila moći. U čemu je problem?“ Lakonski je upitala.
„U tome što ih je dobila BESNA! Znači li ti ta reč nešto Tia ili treba da ih crtam? Bila je besna na tebe, na mene, na onog picopevca od svog dečka. Bes joj je probudio moći! Verovatno najmoćnija veštica našeg doba je dobila moći izazvane besom! Obezbedila si joj kartu za podzemlje, u jednom pravcu!“
Tia se cimnula kao da je tek sada postala svesna te činjenice. Namrštila se.
„Nisam nameravala...“
„To šta si nameravala ili nisi nameravala sada ne igra nikakvu ulogu. Učinjeno je. Moramo smisliti kako ovo da učinimo održivim, da je zadržimo ovde.“
„Uopšte nismo sigurni da je ona zaista toliko moćna. To su samo nagađanja...“
„Dosta!“ Prekinuo ju je i odmahnuo rukom, počela je da traži izgovore, i sama je bila svesna toga.
Nije volela da greši, a sada je morala da prizna da je žestoko zasrala situaciju.
Dimitri joj se oduvek sviđao, pokušala je nešto sa njm par puta, ali on nikada nije pokazao zainteresovanost za nju u romantičnom smislu.
Niti je videla da je pokazao zanimanje za bilo koju drugu ženu do sada, pa je mogla da živi sa tim.
Govorila je sebi da nešto sa njim sigurno nije u redu, ili da ne voli žene ili da jednostavno nema ukusa.
Ali ovu malu je na svakom sastanku dizao u nebesa, hvalio je na sva usta i svima pričao kako je sjajna, savršena, hrabra...
Nije ona bila glupa, nije ni direktorka, bez obzira na to šta on misli. Postao je previše očigledan.
Lako se moglo videti da je i mala zatreskana u njega. A to je samo poguralo Tiinu sujetu.
Iskoristila je situaciju, želela je da joj napakosti. To je bila istina.
Anastasia Kirkova ju je maltretirala od kako se zaposlila u ovoj školi, a ni pre toga se nisu uopšte slagale.
Bila je prava napast, ali nije to bio jedini razlog što je nije volela.
Ana možda nije imala roditelje, ali imala je bar lepu uspomenu na njih.
Roditelje su joj smatrali herojima, poštovali su ih, a ona je imala specijalan tretman zbog toga, čega očigledno nije bila svesna.
Očekivali su da postane neko čudo samo zato što su joj roditelji bili moćni, a ona je ispala ćorak.
Dok je Tia imala užasne roditelje, otac joj je bio običan čovek, koji ih je ostavio čim je saznao da mu žena ’nije normalna’.
Majka nije bila zainteresovana za nju, zapravo ni za šta. Igrala se magijom, nije bila zla, ali nije bila ni dobra, za nju nije postojao nikakav smisao.
Svi su je ismevali, a Tia je morala duplo više da radi da bi se dokazala, da bi pokazala svima da i pored takve majke i nepostojećeg oca može da napravi nešto od sebe, da bude moćna. Da bude važna.
I sada će to opet sve da padne u vodu zbog male glupače.
„Ne verujem ni da je bila toliko besna. Samo malo iziritirana i ljubomorna... nije kao da nisi mogao da porekneš da smo zajedno.“ Slegla je ramenima, ali ga je svesno izazivala.
„Nisi nam dala trenutak da razmenimo ni dve reči.“ Procedio je kroz zube, stežući pesnice.
„Ma daj! Znaš da je ne bih stvarno povredila.“ Prevrnula je očima, pokušavajući da opusti malo atmosferu.
„Znaš šta Tia, stvarno sam te poštovao. Mislio da si profesionalna i savesna, međutim izgleda da sam se prevario po svim tačkama.“ Okrenuo se i otišao.
Morao je da nađe Anu, ali i da priča sa direktorkom o novonastaloj situaciji i njihovom sledećem koraku.
***
Sedela je na verandi napuštene vikendice, koja se nalazila na kilometar-dva od škole.
Volela je da sedi tu. To je bilo njeno mesto. Nije znala kako to da je napušteno, a više puta se pitala.
Koliko je ona bila upućena, ništa u Konkordiji nije bilo neiskorišteno i nesvrsishodno.
Naišla je na nju, jednom prilikom kada je ponižena i ljuta krenula da luta u šumi oko škole.
U celoj Konkordiji je bilo mnogo šuma, priroda se poštovala mnogo više nego na Zemlji. Mnogo su držali do očuvanja prirode, jer su zapravo svi crpeli svoju moć iz prirode.
Ukoliko moraju nešto da uzmu iz nje, nadoknadili bi to tako što će nešto drugo da joj daju.
Nije bilo bespravnog uzimanja, sve dok ne ostane čisto ništavilo.
Šetnje kroz šumu nisu bile zabranjene, ali učenici nisu bili ni baš podsticani da lunjaju sami po gustoj šumi.
Ana ju je upravo iz tog razloga volela.
Mogla je da bude sama sa svojim mislima, da uživa u smolastom mirisu borova i vlažne zemlje.
Jedina greška joj je bila što je nekom prilikom, kada je pričala sa Dimitrijem, odala svoje tajno mesto.
Ispričavši mu za priču kada ga je našla.
Nije je kritikovao što se tamo krije, šta više, potpuno smireno je to prihvatio, samo ju je zamolio da bude pažljiva. A ona je obećala da će biti.
Iako nikada nije pronašla znakove nečijeg prisustva u blizini, kad god bi došla, nikada nije pokušala da uđe unutra.
Bilo joj je sasvim dovoljno da sedi na stepenicama na tremu vikendice i ne razmišlja ni o čemu.
Ili razmišlja o svemu. Zavisi kakav je bio dan.
Sedela je sklupčana na najvišem stepeniku, naslonjena bokom na drvenu ogradu, koja je pratila, kako stepenice, tako i ostatak trema.
Čelo joj je bilo naslonjeno na kolena, ali ovoga puta je jasno mogla da oseti nečije prisustvo.
Nije podigla glavu.
Nije morala.
Znala je da je on.
Seo je tik pored nje.
Noge su im se dodirivale. Ali nije ništa rekao. Ćutao je, a ćutala je i ona. Bila je to posebna ćutnja.
Shvatao ju je, davao joj podršku i saosećao sa njom, bez potrebe da išta kaže.
Nije mogla sa svakim da ćuti.
Ali ćutnja sa njim je bila okrepljujuća.
Ni jedno od njih nije pratilo koliko je vremena prošlo, pre nego što je podigla glavu i pogledala ga.
Oči su joj bile crvene, a lice mokro od prolivenih suza. Donja usna joj je drhtala i šmrcala je.
„Mrtvi su zbog mene.“
„Ana...“ Počeo je blago.
„Ne Dimitri! Mrtvi su zbog mene! Ja sam kriva za sve!“
Nežno ju je zagrlio i privio uz sebe.
„Ššš, malena. Smiri se. Nisi ni za šta kriva. Ne možeš biti ni za šta kriva.“
Osetila je kada ju je poljubio u teme, a suze su ponovo navrle na oči.
Nije mogla da kontroliše jecaje koji su joj potresali telo. Čvrsto ju je držao uz sebe, nežno je mazeći po leđima, kosi. A ona se čvrsto držala za njega. Bio je njen pojas za spašavanje. Bio joj je potreban.
Duboko je udahnula, šmrcnuvši još jednom, ali se nije odvajala od njega.
„Bila sam sa njima u autu.“ Tiho je rekla, nije smela da priča glasnije, jer je znala da neće moći da kontroliše glas.
Strpljivo je čekao da nastavi, ne postavljajući joj dodatna pitanja, iako je odjednom sav bio napet.
„Bila sam sa njima u autu, kada su poginuli.“ Ponovila je, teško progutavši.
„Ne mogu da se setim gde smo išli. Ali krenuli smo negde, na neki duži put. Tata je vozio, a mama je sedela na suvozačevom mestu. Ja sam bila nazad.
Sedela sam na sredini zadnjeg sedišta, kako bih mogla da ih vidim, jer nisam volela ako ne mogu oboje da ih vidim, a tada sam bila niska. Imala sam zakačen pojas. „Sigurnost na prvom mestu“, tata je znao da kaže.
Mogla sam da vidim da su nervozni, ali meni su se smešili i bili nežni i prijatni, kao i uvek.
Uhvatila bih po koji zabrinut pogled, ali nisam razmišljala o tome. Igrala sam se sa lutkicom, Dolly, bila sam vrlo maštovito dete.“
Sarkastično je rekla, ponovo šmrcnuvši.
„Ne znam koliko dugo smo se vozili, možda je prošlo par sati. Bio je mrak kada me je mama probudila, cimajući mi nogu, a svuda oko nas se nalazio samo pesak i suva zemlja. Bilo je nekog straha u njenim očima.
Pokazala mi je na lančić, na zvezdu koju sam nosila oko vrata. Rekla je da će sve biti u redu, dok god čuvam lančić i uvek ga imam kod sebe. Da se ne odvajam od njega. I da pustim srce da me vodi.
Nisam je razumela. Ništa mi nije bilo jasno. Rekla sam kako se plašim, ali i ona i tata su se nasmešili, „Ne brini se Bundevice, tebi niko neće nauditi. Bićeš bezbedna.“
Tek kada sam videla kako me tata gleda, shvatila sam da stojimo u mestu.
Pitala sam zašto kola ne idu, ali vatra je buknula odjednom, što je sprečilo njihov odgovor.
Pokušali su da izađu, da otvore prozore, vrata... nisu uspeli ništa.
Oboje su mrmljali nešto što nisam razumela, sada shvatam da su govorili čini, ali nisu delovale.
Ništa nije delovalo. Ja sam samo sedela na zadnjem sedištu.
U užasu gledajući kako gorimo. Nisam vrištala. Ne znam zašto. Valjda sam zanemela od straha.
Ali kao probuđena iz transa, pokrenula sam se. Iako sam bila dete, odgledala sam dovoljno crtanih filmova da znam da se vatra gasi vodom.
A ja sam imala vodu.“
Tada se odvojila od njega, tek toliko da ga pogleda.
„Zašto sam imala moći tako mala Dimitri?“ Tiho je upitala.
„Niko... niko ne zna šta tačno utiče na to Ana.“ Promuklo je rekao, nežno joj obrisavši palcem još uvek vlažne obraze.
„Neko dobije malo ranije, neko malo kasnije.“
„Ovo nije MALO ranije. Bila sam dete! Kako sam mogla da se nosim sa moćima?!“
„Nisam li ja rekao da si posebna?“
Nežno je upitao i zataknuo joj pramen kose za uvo.
Uzdahnula je i odmahnula glavom, a bledi osmeh joj se pojavio na licu, iako nije došao do očiju.
„Imala sam vodu.“ Pogledala ga je u oči. „Pokušala sam da ugasim vatru. Stvarno jesam. Ne znam odakle mi voda, ali gasila je plamenove. To je bilo dobro. Bar sam ja tako mislila.
Ali oni su vrisnuli na mene da prestanem, da ne radim to. Da je to pogrešno, zaustavljali su me, ali nisam slušala, htela sam da vatra nestane, da mama i tata opet budu srećni i da nastavimo da putujemo.
Pošto su oboje shvatili da neću prestati, mama se nekako provukla do mene. Jednom rukom je držala ogrlicu, a drugom moje rame.
Ispričala je nešto nenormalno brzo, a moja voda je nestala.
Nisam mogla da je prizovem, nisam mogla ništa da uradim. Bila sam iscrpljena.
Naredna stvar koju pamtim je da se nalazim pored ogromnog kamena, dvadesetak metara od auta, auto i dalje gori.
Pokušavam da dotrčim do njega, ali eksplodira i ja bivam odbačena na veliki kamen, a moji roditelji... a moji roditelji su mrtvi.“ Suze su joj ponovo kliznule niz obraze, ali nije više imala snage za njih, za jecaje.
Zato mu je dopustila da je ponovo privije na grudi. Pustila je da preuzme njen bol na sebe i ulije joj nadu i snagu.
Mrak je uveliko bio pao kada je konačno uspela da se u potpunosti smiri.
Iako joj je bol stezao grudni koš, toliko da nije mogla da udahne, bila je mirnija.
Znala je da će opet morati da se nosi sa gubitkom roditelja.
Ovo sećanje koje je oslobodila zajedno sa svojim moćima, činilo je da se oseća kao da se nesreća desila juče.
Do pre par sati nije bila sigurna da li može iskreno da ih se seti ili je ono što zna samo priča od drugih i nešto sa fotografija.
Jasno sećanje na njih došlo je zajedno sa okeanom boli, a ona nije bila spremna za nju.
Želela je slatki zaborav.
Bio joj je potreban.
Znala je da je to okrutno, da je okrutno da ne želi da se seća divnih ljudi koji su dali život da bi ona živela, ali nije znala kako da nastavi život sa ovim saznanjem.
Kako da živi sa sobom, ako zna da je mogla da ih spasi, a nije uspela.
Ona je bila kriva, isto kao da je lično zapalila tu vatru koja je dovela do eksplozije.
Mora da je baš odlutala. Dimitrijevi dlanovi na licu su je vratili u stvarnost.
Gledala je u njegove divne olujne oči, koje su sada bile ispunjene nežnošću.
„Slušaj me sada Anastasija Kirkova, neću da čujem tu priču o tome kako si ti kriva! Da li ti je jasno?! Bila si dete. Dete netrenirano, nespremno za takvo korištenje magije. Dete koje nije znalo pravilno da ih koristi. Da li si svesna toga.“
Ana je samo ćutala, gledajući ga u oči.
„Nemoj da me ljutiš. Znaš već kako koristimo moć vode, zar ne?“
Ana je bila zbunjena promenom teme, ali je nesigurno klimnula glavom.
Sklonio joj je kosu sa lica, ne skrećući pogled sa njenog.
„Znaš već i sama da svaka moć, crpi snagu iz prirode. Priroda sadrži sve što nam treba da bismo je koristili i tako nam pomaže, pruža nam svoju snagu koju mi koristimo i oblikujemo kako nam odgovara, da ne bismo trošili sopstvenu snagu. Razumeš to, zar ne?“ Nije sačekao odgovor, nastavio je.
„Što se tiče konkretno vode, možemo koristit vodu iz nekog očiglednog izvora, kao što je neka bara, reka, bunar, jezero... čak i česma ili tome slično. Dovoljno je da imamo malu količinu kao pokretačku snagu, da možemo da je oblikujemo i koristimo u one svrhe koje su nama potrebne.
Ali isto tako možemo da koristimo vodu iz zemljišta, ili iz vazduha ukoliko je vreme vlažno, ili ako pada kiša.
Takođe i sva živa bića sadrže vodu, kako biljke i životinje, tako i ljudi.
Ukoliko nemamo izvor vode koji bi koristili, možemo to da koristimo.“
Posmatrao je da li ga sluša, ali činilo se da ima njenu nepodeljenu pažnju.
„To nije loše kada su neprijatelji u pitanju. Čak i njihova tela sadrže vodu. Uzmeš li dovoljnu količinu vode nekome iz tela, lako ćeš ga ubiti.
Ukoliko je pak previše moćan ili ima i veliki procenat nečeg drugog, ako ga ne ubiješ, oslabićeš ga dovoljno da možeš to da iskoristiš u svoju korist.
Znači korištenje unutrašnje vode protiv neprijatelja je recimo poželjno. Ali Ana, ono što si mi rekla...“
Uzdahnuo je.
„Rekla si da ste bili u kolima, u sred neke nedođije, po svim podacima, rekao bih da ste bili negde u sred pustinje u Nevadi.
Pustinja noću, iako se temperatura spusti, vlažnost vazduha je maltene nepostojeća, tlo je takođe suvo, teško da možeš iz peska da izvučeš vodu.
Ne postoji okolno drveće ili bilo šta drugo.“
Nije bio siguran da li shvata šta želi da joj kaže.
„Po svemu što si rekla, Anuška, koristila si sopstvenu vodu. Sama si sebe iscrpljivala.“
„Sviđa mi se... sviđa mi se Anuška.“
Promrmljala je, a on je prevrnuo očima uz osmeh.
„Slušaš li ti uopšte šta ja govorim,... Anuška?“ Polako je upitao.
„Da, slušam. Koristila sam vodu iz mog tela.“
„Tako je. Bila si izuzetno mlada i neiskusna. Ne bi mogla da proceniš granicu kada moraš da staneš. U borbi je to još gore, tako samo štetiš sebi bez obzira koliko si iskusan, jer se oslabiš, ali u tvojoj konkretnoj situaciji, totalno neutrenirana, verovatno bi gasila tu vatru do smrti Ana. Umrla bi u tim kolima, na očigled svojih roditelja, a da ne pričam da bi to verovatno bila uzaludna žrtva, teško da bi uspela da potpuno ugasiš vatru. Nisu ti to dozvolili.“
„E pa trebali su!“ Prkosno je rekla, iako joj je glas bio slab, oči su joj sijale od neke ljutnje. „Oni bi bili živi.“
„Misliš da bi oni to više voleli? Da su oni živi, a da si ti umrla?“ Uhvatio ju je za ramena i blago protresao.
„Saberi se Ana, oni su ti bili roditelji. I bili su dobri roditelji. Normalno je da su želeli da se žrtvuju zbog tebe.“
„Kako ne razumeš?! Bila je to, kako si rekao, uzaludna žrtva! Ja sam svima samo teret! Ništa ne radim kako treba! Samo ih brukam i prljam njihovo ime! Oni bi bili...“
„Oni bi bili izuzetno razočarani.“ Namršteno je rekao.
„Upravo tako!“ Slagala se sa njim, baš to je i ona mislila, ali dobiti ovakvu potvrdu od njega, bilo je izuzetno bolno.
Osećala se kao da neko počeo da uvrće onaj nož, koji joj od malopre stoji zaboden po sred grudi.
„Neverovatno razočarani.“ Klimnuo je glavom. „Kako njihova ćerka, njihova jedinica, koju su oboje obožavali, sebe doživljava kao promašaj.“ Odmahnuo je glavom. „I ja sam razočaran.“
Stegla je pesnice, ali i zube, pokušavajući da suzbije osećanja koja više nije mogla ni da imenuje, ne znajući šta tačno on želi da kaže.
„Ana ti nisi promašaj. Nisi sramota za svoju porodicu. Bili bi ponosni kako si se ceo život nosila sa situacijom, kako si terala sve u Asteri da budu u pripravnosti zbog tebe, kako si pored svog odbacivanja ipak našla prijatelje, ljubav, kako si se bez problema snašla na Zemlji... Želiš da nastavim sa nabrajanjem?“
Šmrcnula je i osmehnula se stranom usana.
„Da, da, samo nastavi.“ Zaklimala je glavom, pa su se oboje nasmejali.
Bio je to lep, bezbrižan trenutak u moru haosa.
Uzdahnula je.
„Zašto kod mene ne može ništa da bude normalno? Zašto nisam dobila moći kao sav normalan svet u pubertetu? Ili ih imam kao klinka koja ne zna šta će sa njima, ili ih uopšte nemam pola života?“ On se opet nasmejao.
„Ana... Anuška.“ Ispravio se uz nežan osmeh, želeći da je uteši. „Nisam siguran zašto si moći dobila tako rano. Na to pitanje ćemo morati zajedno da tražimo odgovor. Ono u šta jesam siguran, jeste da ti je majka na licu mesta vezala moći.“
„Vezala je moje moći?“ Namrštila se, nije bila sigurna da li joj je uopšte poznata ta koncepcija ’vezivanja moći’.
„Da.“ Klimnuo je glavom. „Već neko vreme sumnjam u to. Nekoliko stvari je ukazivalo da je to jedna od mogućnosti i...“
Trenutno mu je delovala dovoljno smireno, pa je rešio da joj kaže sve što je smeo.
„Sećaš se noći kada si pobegla? One kada ja nisam bio tu, a ti si bila sa prijateljima?“
„Da. Naravno da se sećam.“
„Bio sam sa Tiom.“ Ana se automatski cela napela.
Ponovo je stegla pesnice, pokušavajući da suzbije novi talas ljubomore koji joj je preplavio telo, preteći da je udavi.
Prvi nagon joj je bio da pita zašto je bio sa njom, ali se naterala da ćuti i samo gleda u njega.
Dimitri je to vešto ignorisao i samo nastavio da priča, ne želeći da skreće pažnju sa teme.
„Istraživali smo jedan trag tvoje prošlosti. Iako su neke stvari opšte poznate kada je tvoja porodična istorija u pitanju, većina stvari ipak nije. A ti si imala tu, nazovi amneziju ili blokadu.
Išao sam da istražim nekoliko tragova. Većina je bila ćorsokak, kao i obično. Ali pokušavao sam da nađem tačnu adresu gde ste stanovali dok ste bili na zemlji, kako bih eventualno ispitao komšije da li su nekada videli nešto čudno. Iako je prošlo mnogo godina, takve stvari se pamte, znaš?“
Klimnula je glavom.
„Pa ono što sam uspeo nezvanično da saznam, bilo je da ste živeli u državi Oregon, u glavnom gradu Sejlemu.
Živeli ste malo van grada u dolini reke.
Mirno naselje, porodične kuće, deluje kao raj na zemlji.
Moja pretpostavka, i naglašavam Ana, pretpostavka, jeste da su tvoji bežali od nečega.
Ili nekoga.
Išli su na jug, a zatim kroz Nevadu.
Zašto su išli kolima, a nisu pokušali nešto drugo, ako ne magiju, onda bar avion, ne znam.
Ali razlog sigurno postoji.“ Nije smeo da joj otkriva i te detalje sada.
Rekao joj je samo ono što je bilo neophodno da zna u ovom trenutku.
Ostalo će da sazna uskoro. Mnogo skorije nego što bi on lično voleo.
„U svakom slučaju, vratimo se na poentu. Pošto sam našao gde ste živeli...“
„Hoću da idem tamo!“
„Ana...“
„NE! Moram da vidim to mesto. Moram da vidim...“
„Ana.“ Ponovo ju je uhvatio za obraze i pogledao u oči. „Tamo sada živi druga porodica. Prošlo je mnogo godina, a vi ste živeli tamo vrlo kratko. Nećeš tamo naći svoje roditelje.“
„Ne mislim...“
„Znam ja šta ti misliš. Slušaj me, ne znam što su živeli tamo. Znaš i sama da tvoji vuku neke korene iz Rusije. To ti je jasno. Ako budemo išli da lovimo duhove, možemo baš i tamo da počnemo.
Odeš li u Sejlem samo ćeš da se razočaraš.“
Iako je bila spremna da se busa i buni, iz nekog razloga mu je poverovala.
„U redu. Našao si našu staru kuću.“
Podstakla ga je.
„Da, našao sam je. I uz mnogo ubeđivanja, laganja i nekoliko čini, uspeo sam da razgovaram sa nekim starijim komšijama.
Većina nije imala pojma o kome govorim. Ali u kućici do vas, živeo je jedan dekica, vrlo prijatan čovek.
Jasno se sećao malene devojčice sa kikicama, kose boje karamele koja je večito trčkala po dvorištu i sve ih prskala vodom, uz najslađe moguće kikotanje.
Rekao je nešto kako nikada nije mogao da vidi odakle ističe voda...“
Osmehnuo se.
„Podseća te na nekoga?“
„I ti si to znao sve ovo vreme?!“
Namrštila se.
„Baš i nisam imao kada da ti kažem, znaš! Kada sam se vratio, ti si bila nestala, prioriteti su se promenili! Bilo je najbitnije da te pronađemo!“
„Mogao si da mi kažeš kada sam se vratila!“
„Je l’ me zajebavaš!?“ Odmahnuo je glavom, ljut. „Kada? Dok smo izlazili iz auta, dok sam ti govorio da smo oboje pod sankcijama, tokom razgovora sa direktorkom ili dok te Tia napadala?!“
Ugrizla se za usnu, shvatala je da je preterala, ali ovo je bila bomba za nju.
Nije znala šta da misli o svemu tome.
„Značii...?“
„Znači imala si moći kada si bila dete. To je definitivno. Imala si moć vode.“
Precizirao je. To je bila njena osnovna moć, temelj svega. Znao je da bi se u normalnim okolnostima dobila moć u pubertetu, kako je i rekla i to bi bilo to, ali ništa u vezi Ane nije bilo normalno.
Ana je klimnula glavom, razmišljajući o tome neko vreme, a onda ga je opet pogledala u oči.
„Zašto Tia? Zašto ona zna za to?“
„Ne zna za sve. Ne zna za moje otkriće.“
„Zašto je išla sa tobom?“
„Znaš i sama na kojoj je ona poziciji. Mnogo je lakše izaći odavde uz njenu pomoć, ukoliko želiš da to niko ne zna.“
„Hoćeš da kažeš da si išao tajno na zemlju?“
„Meni nije zabranjeno da idem na Zemlju ili bilo gde, ali nisam hteo da se zna šta istražujem i na šta sumnjam dok to ne potvrdim.“
„Dobro i... potvrdio si? Šta sada? Šta to tačno znači, osim što znamo da sam imala moći?“
Bilo je mnogo lakše koncentrisati se na konkretna pitanja i odgovore, a ne razmišljati o sopstvenom bolu, ljubomori i tugi.
„Posle tvoje priče sam konačno sklopio celu sliku iz svih delića. Imala si moći. Pokušala si da spaseš roditelje. Znali su da ćeš umreti u tom pokušaju i majka ti je vezala moći.“
„Šta to zapravo znači?“
„Znači da ih je onesposobila na neodređeno vreme, vezala ih je za tvoj lančić. Tako da bez njega ne možeš da ih otključaš.
Da li je to planirala sve vreme ili ne, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim.
Možda i jeste, ako su ti toliko govorili da čuvaš ogrlicu.
Ali ako nije, a tako komplikovane čini ipak zahtevaju vremena koje im je nedostajalo, moguće da je nenamerno sa njima sakrila i tvoja sećanja.
Ali tu imam još dve teorije.“
„Koje?“
„Pa druga je svakako, ako su to planirali, da ti je namerno sakrila sećanja, kako bi se lakše nosila sa svim što dolazi.
Mislim da nije bila sigurna da li ćeš završiti u Konkordiji i nije želela da budeš sama na Zemlji sa moćima i sećanjima koja ne znaš da kontrolišeš.
A treća je da su sećanja ipak nestala samo kao posledica udarca o kamen.
Mada je to malo verovatno, s obzirom na to da su se pojavila sada, zajedno sa moćima.“
„Ali... zašto sada? Ne razumem. Toliko dugo nisam mogla da ih, kako kažeš, otključam i...“
„Nosila si lančić.“ Osmehnuo se, neveselo.
„Nešto dobro je proizišlo iz Tiinih neplaniranih napada.“ Uzdahnuo je.
„Da je bio zakazani čas, ti bi, kao i obično, lančić skinula, zar ne? Sinoć si mi rekla da si ga skidala pre treninga.“
„Naravno.“
„Eto, u tome je caka. Sada si ga imala na sebi. Bile su ti potrebne moći, ključ je bio tu i brava je konačno škljocnula.“
„Znači da sam na nekom od naših treninga imala lančić, do sada bih...“
„Verovatno.“ Klimnuo je glavom.
„Wooow.“ Uzdahnula je. „Nije li to ironično?“
„Veoma.“ Složio se sa njom. Gledali su se bez reči. Razumeli su se.
„I? Sad sam korisnik vode?“ Polako je upitala, gledajući u svoje ruke, a zatim je pogledala u njega.
„Ti si suv.“ Pomalo zbunjeno je rekla.
„Da, jesam.“ Nasmejao se. „Ako si zaboravila, i ja vladam vodom. Nije je teško ukloniti iz odeće, kose, lako mogu da se osušim.“
„Cooool!“ Otegnuto je rekla i nasmešila se.
„A to nam je svakako olakšavajuća okolnost.“
„Kako to misliš?“
„Pa s obzirom da si dobila istu moć koju ja imam, mislim da će direktorka morati da popusti i ostavi me kao tvog mentora... Nisam siguran da bi odobrila Tiine metode.“ Hladno je rekao. „Tako da verujem da sam opet u igri.“
„Odlično! To mi je drago čuti.“ Nasmešila se.
„Šta se zapravo izdešavalo između vas dve?“
„Mene i Tie?“ Zbunjeno je rekla.
„Koliko ja znam ništa. Nisam imala kontakta sa njom... osim kada sam pokušavala da pobegnem iz škole.“
Nije to baš bila potpuna istina, ali nije imala nameru da sada priča o Tii.
Slegla je ramenima, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, a nestašan osmeh joj je izvio usne.
„Ali i sam znaš kako su se završavali moji pokušaji.“
„Osim poslednjeg.“ Naglasio je, a ona je samo uzdahnula i klimnula glavom, suzbivši poriv da mu kaže kako to i nije bio njen pokušaj.
Kako ona nije ništa uradila, što je uostalom i sam znao. Pogledala je u šumu koja ih je okruživala.
Ana se inače nije plašila mraka, nije se plašila ni šume, ali trenutna tama i visoko, gusto drveće koje ih je okruživalo činilo je da se oseća čudno, nelagodno.
Magična zelena šuma koju je volela i koja ju je opuštala, pretvorila se u sablasno crnilo zbog koje joj se svaka dlaka na telu nakostrešila. Stresla se, vrativši pogled na Dimitrija.
„Hladno ti je.“ Protrljao joj je ramena, a u nju se opet uselio mir.
Pored njega nije imala razloga da se plaši. On je bio njena podrška. Znala je to.
Iako je pobesnela kada joj je rekao da ne sme nikome da veruje, znala je sada koliko je u pravu.
Nije mu još rekla za san koji je izazvao opekotine. Pogledala je u dlanove.
Zinula je da nešto kaže, ali se samo ugrizla za jezik.
Nešto dobro da ispadne od napada one kučke. Niko neće pomisliti da su opekotine nastale na neki drugi način.
„Ne, nije mi hladno. Prijatno je.“
Iskreno je rekla, potiskujući neželjene misli o snovima, nije osećala hladnoću.
Misli su joj bile prepune briga, sećanja i strahova.
Nije želela da bude sama u sobi. Nije želela da spava.
Ali kako bi to mogla da objasni bilo kome?
„Svakako bismo trebali da pođemo nazad.“ Polako je ustao i pružio joj ruku.
Prihvatila ju je bez oklevanja. Stajao je na stepeniku niže od nje, tako da su sada bili otprilike iste visine.
Pogledala ga je u oči. Nije mogla ni da zamisli kako trenutno izgleda, crvenih očiju i otečena od plakanja.
Nežno joj je zataknuo pramen za uvo, a onda joj lagano prstom prešao preko obraza do brade.
Taj pokret je bio tako poznat. Nije morala mnogo da razmišlja, jer su joj neželjene slike iz njenog sna navrle u svest.
Panika je ispunila svaki deo njenog bića, a pored panike, činilo joj se kao da joj vatra teče kroz vene. Gorela je.
Počela je otežano da diše i klonula je na njegove grudi.
Spremno ju je zagrlio, držeći je uz sebe.
„Ana jesi dobro?“ Zabrinuto je upitao, pokušavajući da joj vidi lice i odgonetna njegov izraz.
„Da... Da. U pravu si. Treba da pođemo. Ovaj dan je bio dug.“
Promuklo je mrmljala.
Znala je da on nije kriv za njene snove.
U to je bila apsolutno sigurna. Potpuno. On se od svih, najviše trudio da je zaštiti, da je odbrani.
Nemoguće da je on kriv! On ima moć vode. Kako bi mi uopšte ušao u snove? Ne može to da uradi... zar ne?
Pitala se kako je moguće da je posumnjala u svakog od svojih prijatelja.
Da je preispitivala sve što zna o njima, ali čim je sumnja pala na njega, odmah je našla stotinu opravdanja.
Ali jednostavno je znala. Znala je, duboko u sebi je znala da on nije i ne može nikako biti kriv za njen košmar.
Isto tako je znala da je povezan sa osobom koja jeste kriva.
Pitanje je samo bilo kako.