Evo još jednog poglavlja, nadam se da će vam se svideti :) Bilo je neophodno pojasniti neke stvari zbog daljeg toka radnje. Volela bih da posle ovog poglavlja čujem šta za sada mislite o glavnim likovima i njihovim motivima. Ako vam se dopadne vote/comment, ako ne, kritike i sugestije su takođe dobrodošli. Uživajte! Veliki poljubac od mene! :)
Trebalo joj je malo vremena da stigne do svoje sobe, a nažalost, bila je svesna i svih pogleda koji su je ispratili na tom putu. Jedni su bili podrugljivi, drugi sažaljivi, a ona nije mogla da se odluči koji je više nerviraju i iritiraju.
Kada je ušla u sobu, tresnula je vratima i na trenutak stala. Duboko je udahnula i promislila o onome što namerava da uradi, ali činilo se da joj je to jedina opcija.
Prvo je svukla sa sebe mokru odeću, a onda našla nešto u čemu bi mogla da trči, što će biti relativno udobno, a opet u čemu neće odudarati od ostalih ako uopšte dospe na zemlju.
Obukla je stare, iznošene farmerke, koje su nekada bile crne, ali su usled pranja i konstantnog nošenja izbledele i postale sive, crnu majicu kratkih rukava i preko duksericu na rajsferšlus.
Otvorila je ormar i uzela svoj omiljeni pohabani ranac, koji je bio neke mišije sive boje.
Nije imala namere da nosi mnogo stvari, smatrala je da je onda olakšavajuća okolnost što ona zapravo i nema mnogo stvari.
U ranac je stavila nešto odeće, jedan foto album i još neke sitnice od kojih se nije odvajala.
Pošto je znala da se na zemlji troši drugačiji novac koji ona nije imala, uzela je sav nakit koji je imala, u nameri da ga proda kada stigne tamo.
Nije to bilo nešto mnogo, ali se nadala da će sa tim uspeti da preživi nekoliko dana dok ne nađe neki posao.
Čežnjivo je pogledala svoju kolekciju kamenčića i uzdahnula. Znala je da ne može da ih ponese.
Počela je da skuplja kamenčiće još kada je bila mala devojčica. Nekako je mogla da se poistoveti sa njima. Bili su obični, nebitni, nešto što možeš da šutneš, ako ti se baš nađe na putu.
Niko nije razumeo tu njenu opsesiju, za sve ostale bilo je glupo skupljati kamenje. Da je to drago kamenje, neki plemeniti metal, ili neka druga skupocenonst, onda bi oni to razumeli, ovako im je to bilo besmisleno.
A za Anu je baš u tome i bio smisao svega.
Skupljati nešto sasvim obično, baš zato što je takvo. Iako je za nju svaki kamenčić bio poseban, svaki je bio jedinstven i imao je svoju priču.
Uzela je kutiju u kojoj ih je čuvala i pažljivo je otvorila.
Kutija je otprilike bila kao velika sveska, samo je bila dosta deblja. Imala je više ’spratova’, a svaki je bio izdeljen na manje odeljke u koji je stavljala po nekoliko kamenčića.
Svi su bili sitni, a sortirala ih je uglavnom po boji, ili po tome koji joj se više sviđao. Bilo je tu belih, crnih, zelenkastih, roze, kao i šarenih... sve ih je pogledala, svesna da gubi vreme zbog sentimentalnosti.
Uzdahnula je i naterala se da sve vrati na mesto. Jedan ovalan, gladak, crni kamenčić joj je privukao pažnju. Sećala se kako ga je skoro našla dok je šetala i rešila je da njega ponese sa sobom, ako već ne može celu zbirku.
Stavila ga je u džep, još jednom pogledavši po sobi. Na oknu prozora videla je Pixi. To joj je izmamilo osmeh.
Pixi je bio školski mačor, svi su ga voleli, a on u suštini nije voleo nikog, nije bio ničiji. Bio je potpuno crn, izuzev belog belega koji se nalazio ispod vrata. Stalno se motao po školskom dvorištu, nekad čak i po samoj školi, a učenici ga hranili i mazili ga, kada bi to dopustio.
Ani se činilo da mu je ona bar malo draga, mada možda je i umišljala. Otvorila je prozor i pomazila ga.
„Gde si mali?“ Tiho je upitala. „Možda se nećemo više videti. Nedostajaćeš mi.“ Iskreno je rekla.
Mačak ju je pogledao, kao da želi da joj kaže kako je budala ili je možda samo bio uvređen što ga napušta. U svakom slučaju mogla je da vidi osuđivanje u njegovim zelenim očima, ali Ana se ovoga puta nije obazirala na to. Nije mogla da vodi računa i o mišljenju jedne mačke.
„Pa dobro, misli šta hoćeš.“ Progunđala je.
Pixi se protegao, a onda lako uskočio u sobu i smestio se na njen krevet, nakon što se par puta zavrteo u krug, činilo se da je u trenutku zaspao.
Ana je poželela da je njen život tako lak i jednostavan.
Ona je beg videla kao nužnost. Jedini izlaz. Nije mogla više ovo da podnse. Osećala se zarobljeno u ovoj školi, i morala je makar da pokuša da odmagli odavde.
Još jednom je pogledala da li je stavila u ranac sve što joj je neophodno, kada se uverila da je tako, zatvorila ga je i bacila se na teži deo plana.
Teoretski je znala gde su izlazi iz škole, to su svi učenici znali. Ali nije bila sigurna kakva sve obezbeđenja treba da prođe do tamo. Nije imala pojma ni gde će da dospe jednom kada iz škole izađe, ali činilo joj se da to neće biti bitno dok god izađe.
Znala je da postoji portal do kog treba da se probije, ali nije znala kako on funkcioniše. Nadala se samo da će to nekako instinktivno da sazna kada dođe do njega, pošto je pretpostavljala da baš nema uputstvo za upotrebu.
Napisala je čin koja bi trebala da joj, uz napitak, pomogne da uspava čuvare i omogući njen beg, to je bio lakši deo. Pisanje čini joj je išlo, iako je ova bila daleko od savršene. Ali za napitak joj je ipak trebalo malo vremena.
Bila je srećna što su često morali da prave napitke i za domaći, pa je imala u kuhinji gotovo sve sastojke za napitak koji joj je trebao.
Bila je uzbuđena, nervozna. Kada je sipala napitak u bočice, primećujući da joj se ruke tresu, shvatila je da je i sama gladna, a pošto nije znala kada će sledeći put jesti, rešila je da ipak nešto prezalogaji.
Onda je rešila da napiše pisma. Znala je da će ih naći jednom kada budu došli u njenu sobu. Jedno za Sebastiana i jedno za Leu. Objasnila im je zašto je to morala da uradi i izvinila im se. Rekla kako su joj bili najbolji prijatelji na svetu i kako joj je neviđeno žao što mora da ih napusti, ali da nema drugog izbora. Naškrabala je još par redaka, pokušavajući da objasni kako se oseća, nadajući se da je neće mrzeti.
Lei je rekla da može da uzme sve njene stvari, a Bastianu da dobija njenu kolekciju kamenčića, znala je da će je lepo paziti. I zamolila ih je da kada završe školu, pokušaju da je nađu na zemlji, ako uopšte još uvek bude živa.
Još jednom je pogledala svoju malu sobu. I dalje je bila u haosu, krevet je bio nenamešten, police prenatrpane, ormar otvoren, a pola stvari je bilo oko njega.
Videla je kaktuščić koji je stajao na radnom stolu, pa ga je zalila, nije želela da umre zbog nje, to je bio poklon od Lee.
Činilo joj se da okleva, a nije imala razloga da okleva. Nije smela da se plaši.
Stavila je ranac na leđa i izašla iz sobe, pa iz zgrade doma.
Već je pao mrak dok je ona obavila sve pripreme. Napitak je čvrsto držala u ruci i polako krenula ka izlazu iz škole, bilo je ironično, što da bi izašla iz škole, prvo mora da uđe u školu.
Školska zgrada je bila ogromna, grandiozna, ali i totalno čudna, neobičnog oblika.
Prvi deo škole, gde su imali nastavu, bio je i najveći deo. Kada biste stajali ispred njega, samo njega biste i videli.
Dugačka četvorospratnica od sitne sive cigle koja se protezala u nedogled sa obe strane. Ulaz je bio na sredini, između dva tornja, dajući joj izgled srednjovekovnog zamka. Na vrhu se nalazio sat, na koji baš i nije moglo da se gleda kada je osoba u podnožju, ali se zato savršeno video čak i sa druge strane školskog dvorišta.
Vrata su bila visoka, ali su se otvarala bez muke. Na drugom spratu su postojala vrata koja su vodila u drugi deo škole, koji nije bio dostupan baš svima.
Taj drugi deo, imao je oblik krsta. Ulaz u njega je bio tačno na sredini drugog sprata škole. To je često bilo tema razgovora učenika. Zašto u taj deo ne može da se uđe iz prizemlja? Zašto nema neki ulaz od spolja, nego se ulazi iz školske zgrade i to sa drugog sprata.
Kada se pogleda sa četvrtog sprata škole, pošto je izdvojeni kompleks imao samo dva sprata, videla se ta savršena proporcionalnost, geometrijska tačnost.
Takva pravilnost je oduševljavala Sebastiana, dok je Anu užasavala. Nekoliko puta je došla u iskušenje da se spusti na ravan krov ’krstastog kompleksa’, kada bi imali časove na trećem spratu, i iscrta ga grafitima, ili preboji na bilo koji drugi način, jer ju je tolika količina sivia i savršenih, pravilnih linija činila nervoznom.
Znala je da mora proći pored kontrolne sobe i da mora da uspava ljude iz nadzora kako ne bi obavestili nekog. Osim toga, nije baš znala šta na dalje može da očekuje.
Ušla je u školu, i na prstima otrčala do drugog sprata. Još uvek nije bilo toliko kasno da bi bilo čudno ako po neki zakasneli učenik lunja hodnicima, ali bez obzira nije želela ni na koga da naiđe.
Popela se na drugi sprat i došla do središnjih vrata. Pogledala je levo, desno, a zatim ih oprezno otvorila. Srećna što ne postoje stražari odmah pored vrata.
Išla je dugačkim hodnikom. Bio je mračan iako je bilo dosta prozora, a napolju je videla mesečinu. Sve bilo mračno. Kao da je svetlost isisana iz ovog mesta.
Kao da joj neko govori da ovo što radi nije u redu. Kao da se tama približava. Ali ona nije mogla sada da razmišlja o simbolici.
Pokucala je na prva vrata sa leve strane i ušla u kontrolnu sobu, svi su se iznenadili kada su je videli.
„Izvolite gospođice?“
„Khm... ja...“ Bacila je napitak pred njih.
„Neka vam se pomoću ovih čini
sve stvarno nestvarnim čini
nikada nisam bila ovde, a vama jako se spava,
spavajte sada da ne boli vas glava!“
Čin je bila napisana na brzinu i nije bila ni blizu njene najbolje, s obzirom da joj je to bio omiljeni predmet i da je iz njega gotovo uvek imala maksimalne ocene.
Bilo joj je bitno samo da je čin radila, da su je oni pospano gledali, a glave su im polako pale na stolove na kojima su se nalazili kompjuteri, na kojima su pomoću kamera pratili šta se dešava u školi i oko škole, iako one nisu pokrivale baš celu površinu Astere.
Nije bila jako vešta sa kompjuterima, ali je znala dovljno da uspe da prekine snimanje na nekolko kamera duž hodnika. Srce joj je lupalo kao ludo, a ruke se tresle.
Izvukla je još jedan napitak iz malog čepčića koji se nalazio sa strane u rancu.
Čvrsto je stezala bočicu i krenula dalje niz dugačak hodnik.
Delovalo joj je da na kraju pravog hodnika nema ništa, slepa ulica, tako da je na ’raskrsnici’ skrenula u desni hodnik.
Činilo joj se da na kraju hodnika čuje neki žagor. Po spoljašenjem izgledu ovog dela zgrade, zaključila je da do kraja hodnika ima još nekih dvadesetak metara.
Išla je na prstima, što je brže mogla. Žurila je, pazeći da se ipak ne zadiše previše, jer neće moći na vreme izreći čini.
Znala je da će biti teže uspavati čuvare, i da će biti gotovo nemoguće ako je oni napadnu pre nego što uspe da bilo šta uradi.
Kada je konačno došla do kraja hodnika, shvatila je da ovde može nešto da vidi. Nije znala odakle dopire svetlo, nije bilo jako, sasvim prigušeno, ali dovoljno da može da vidi tri čuvara i jednu čuvarku ispred velikih vrata, koji je zbunjeno gledaju.
„Šta radiš ovde mala?!“ Strogo je upitao jedan, ne trudeći se da bude kulturan ili prijatan.
„Ja... došla sam da...“
„HEJ!“ Začula je povik negde iza sebe.
Nije mogla da čeka. Bacila je napitak neokrećući se i počela da recituje čin kada ju je neko udario laktom u slepopčnicu i oborio na pod, dok su ostali teturali trudeći se da se izbore sa izmaglicom koju su osećali zbog napitka.
Osećala je da su joj ruke vezane, mada je pretpostavljala da je u pitanju neka čin, pre nego kanap ili lisice, iako nije čula da neko nešto izgovara.
U glavi joj je bubnjalo, a kada je pokušala nije mogla da ustane, pretpostavljala je da neko sedi na njoj, ali nije mogla ni da se okrene da proveri zbog ranca koji joj je blokirao pogled.
„Podigni je.“ Čula je strog hladan glas, a sva boja joj je momentalno napustila lice.
Neko, verovatno čuvar koji je sedeo na njoj, naglo je cimnuo za nadlakticu, nakon što je ustao, podižući je i gurnuvši je napred.
Pomislila je da će opet pasti, jer joj se neverovatno vrtelo u glavi, ali neko je uhvatio za nadlaktice.
„Uh.“ Namrštila se i konačno uspela da podigne glavu. „Zdravo mučitelju Bell.“ Frknula je, dok ju je on namršteno gledao.
Još uvek nije mogla da dođe do daha. Znala je da ne može da bude u većoj nevolji nego što već jeste, tako da je nije bilo briga.
„Gde ti je bila pamet!“ Siktao je na nju i protresao je. „Dođavola! Verovatno je ni nemaš!“
„Verovatno.“ Lako se složila sa njim.
Glava ju je bolela i nije mogla da razmišlja, a od njegovog drmusanja joj se i vrtelo u glavi. Pogledao je u čuvare.
„Odveži je.“ Ovog puta je čula nekoliko, njoj nepoznatih reči, a zatim su joj ruke bile slobodne. Uzdahnula je i pogledala u svoje zglobove.
Na njima nije bilo nikakvog znaka vezivanja, što je potvrdilo njenu teoriju da je bila vezana magijom.
„To je bilo cool... hoćeš me i tome naučiti?“ Omamljeno je upitala sa blesavim osmehom na licu, izgleda da je njen napitak uticao i na nju.
„Ućuti!“ Rekao joj je kroz zube, a ona je ustuknula. Nikada joj do sada nije izgledao tako strogo i opasno. Izgledao je kao da bi mogao nekoga da ubije. Nadala se da to ovoga puta ipak neće biti ona.
Odmah ga je poslušala.
„Ja ću se pobrinuti za nju. Vi zovite nekog da sredi kontrolnu sobu, tamo svi spavaju, mislim i da neke kamere nisu u funkciji.“ Naredio je.
Naredbe su silazile savršeno prirodno sa njegovih usana. Nije shvatala kako on kao tako mladi profesor može da izdaje toliko naređenja, sa toliko autoriteta... i da ga drugi bespogovorno slušaju.
„Otkud ti uopšte ovde Bell?“ Podozrivo je pitao jedan od čuvara.
„Tia me pozvala, otišla je po kafu iz aparata na ćošku, a kada se vratila svi u sobi su spavali, neke od kamera nisu radile, uspela je da pozove mene jer smo se upravo razišli...“
Prekinuo je, ne želeći da iznosi informacije koje nisu relevantne.
„A zamisli moj šok kada sam saznao da je celu pometnju izazvala MOJA učenica!“ Ovo zadnje je opet prosiktao u Aninom pravcu, a ona se cimnula kao da je udario.
„Biće propisno kažnjena, vaše je da sredite nastalu štetu, ne verujem da će se ovo ponoviti, ali molim da ubuduće organizujete i nekolko čuvara ispred kontrolne sobe.“
„Razmislićemo o tome. Hvala Bell.“
Samo je klimnuo glavom i uhvatio Annu za nadlakticu i počeo da je vuče nazad. Hodao je brzo, a ona nije mogla da ga prati kako zbog vrtoglavice, tako i zbog činjenice da je u ovoj gunguli opet povredila već povređeni zglob.
Nije stajao. Nije imala pojma gde je vodi. Posrtala je i pokušavala da održi ravnotežu, gledajući u njegov potiljak.
Dimitri Bell je bio jedan od najcenjenijih profesora u školi, toga je bila svesna, svakako je bio najmlađi. Bio je gotovo genije, zato su mu odmah po završetku škole ponudili profesorsko mesto, ali je on isprva odbio, jer je želeo da pozavršava neke privatne ’obaveze’, ali kada je to sve završio vratio se i preuzeo mesto koje mu je sledovalo. Zato su gotovo svi znali za profesora Bella.
Tek kada su stali shvatila je da ju je doveo do svog kabineta. Kada su ušli unutra zaključao je vrata, a Ana se ukočila.
U trenutku je čak pomislila da će je istući, iako nije očekivala da bude takav varvarin. Mogla je da vidi da je spreman na sve.
Gurnuo ju je ka jednoj stolici i ona se srušila i nju, prostenjavši. Uzeo je drugu stolicu, okrenuo je, opkoračio je i naslonio lakat na naslon.
„Hoćeš li mi sada objasniti šta si dođavola pokušavala da uradiš!“ Zagrmeo je na nju.
„Profesore Bell ne prizivajte!“ Rekla je pametujući mu, ponavljajući reči koje je on njoj rekao jednom prilikom.
„Ana upozoravam te, ne izazivaj me! Dovoljno sam besan!“ Pričao je kroz zube.
„Stvarno? Nikada ne bih pogodila.“ Ležerno je rekla, i dalje pomalo omamljena od sopstvenog napitka, a zatim se žacnula kada joj je bol prostrujala glavom.
Uhvatio ju je za bradu i okrenuo joj glavu. I on se cimnuo kada je video modricu koja joj se već razlivala po slepoočnici.
„Baš su te sredili, ha?“
„Aham.“ Klimnula je glavom i zažmurila, još jednom se cimnuvši jer ju je glava zabolela.
„Nije da nisi zaslužila, zar ne?“ Blago je upitao. Iznenađena nežnim tonom, pogledala ga je.
„Kako god.“ Promrmljala je. Brzo je ustao i otišao negde.
Ana je otvorila oči i pogledala po kabinetu.
Bila je to jednostavna sobica pravougaonog izgleda, relativno uska. Na jednom kraju su bila vrata, a na suprotnom prozor. Ispred prozora se nalazio sto. Na stolu, brdo knjiga i papira, rokovnici i razne beleške.
Stolica koja se nalazila sa suprotne strane stola bila je više nalik fotelji, crna i glomazna. Na prozoru se nalazilo nekoliko biljčica.
U trenutku je pomislila kako li je njemu lako da zaleva biljke, pa se gotovo sama sebi nasmejala zbog te misli.
Jedna polica sa knjigama je bila blizu stola. Na zidovimia je bilo nekoliko slika, ali ni jedne fotografije ili bilo čega što bi joj reklo više o njemu.
Sa Anine strane stola su se nalazile svega dve obične stolice, od kojih je jedna sada bila prazna, kako je on otišao.
Nije znala šta je sada očekuje i kome će on sve da kaže da je pokušala da pobegne. Pretpostavljala je da će uskoro direktorka da dođe po nju ili će Dimitri da je odvede kod nje.
Ali kada je čula otvaranja vrata, on je i dalje bio sam i nosio je nešto u ruci. Preplitala je prste u krilu.
Prišao joj je i opet seo, opkoračivši stolicu i krenuo rukom ka njoj, a ona se cimnula, gotovo se prevalivši u stolici. Iz nekog razloga ju je uplašio.
„Izvini.“ Polako je rekao, kao da se obraća ranjenoj ptičici. „Led.“ Rekao je pokazujući glavom ka svojoj šaci.
Podigla je pogled i učinilo joj se da u njegovim očima vidi kajanje, mada nije znala zbog čega se kaje.
Klimnula je glavom, a on joj je polako prislonio led koji je umotao u neku krpicu na slepoočnicu. Malo se cimnula od hladnoće, ali joj je prijalo, pa se smirila i zažmurila.
„Otkud ti led?“ Tiho je upitala, ne otvarajući oči. Nasmejao se.
„Zaledio sam vodu.“ Jednostavno je rekao, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, a onda je shvatila da njemu verovatno i jeste, pa se osmehnula.
„Hvala.“ Tiho je promrmljala.
„Nema na čemu.“ Nasmešio joj se. „Žao mi je što su te udarili.“
Frknula je. „Da, žao ti je, ali sam zaslužila, zar ne?“
„Tako nekako.“ Priznao je. „Šta si planirala da radiš kada pobegneš Anastasia? Da li si ijednog trenutka pomislila na to šta će te dočekati tamo? Kako ćeš se snaći u svetu koji nepoznaješ i u kome važe potpuno druga pravila?“ Ozbiljno je upitao. Ovoga puta nije bilo vikanja ili siktanja na nju kroz zube.
Ugrizla se za usnu.
„Snašla bih se... Bih.“ Rekla je sigurna u to, pogledavši ga. Odmahnuo je glavom.
„Zašto si pokušala da pobegneš?“
„Jer... jer sam morala. Ne mogu više ovo da izdržim! Ovo je... Lako je tebi kada si neko čudo od deteta, sa koliko godina si uopšte završio školu? Ja... nikada se nisam uklapala ovde! Ne mogu da se uklopim ovde kada ne posedujem moći. Kada...“ Odmahnula je glavom. Samo je podigao obrvu na njeno izlaganje.
„Čudo od deteta? Ne veruješ valjda stvarno u te priče?“ Uzdahnula je i pogledala ga u oči.
„U šta bih trebala da verujem? Koliko uopšte imaš godina?“
Nasmešio se. „Imam dvadeset i četiri godine. Je li to problem? Misliš da nisam dovoljno kompetentan da te naučim nečemu? Hoćeš kod drugog profesora?“ Pitao je, ponovo ozbiljan.
„NE! Nisam to rekla!“ Namrštila se. Nije mogla ni da zamisli da joj dovedu nekog od starijih profesora, sve to je već probala.
„Dobro, u redu, pretpostavimo da si ti normalac, da nemaš uopšte moći i da nisi veštica.“ Opet se namrštila.
„Ne koristi tu reč. Svakako nisam veštica!“ Stresla se, a on se nasmejao.
„U redu, čarobnica, izvini molim te. Pretpostavimo da si sasvim normalna i da nisi čarobnica, da nemaš nikakve moći. Sasvim obična devojka, zar ne?“
„Baš tako!“ Složila se.
„Dobro onda. Da li onda imaš neko objašnjenje zašto tvoji napici rade ili zašto ti čini uspevaju? Misliš li da svima to tako lako ide? Smisle stihić i desi se ono što im se sviđa?“
„Pa čini svima rade.“ Jednostavno je rekla, zbunjena.
„Ovde? Da. Jer ovde svi poseduju magiju. Napolju to svakako nije slučaj. Niko ne poseduje magiju... osim retkih koji su nakon sve obuke odlučili da ipak žive tamo.“
„Tamo ni moje čini ne bi radile.“ Rekla je stvarno verujući u to, a on je prevrnuo očima.
„Naravno da bi! Ti imaš magiju, u sebi. Tvoje čini nikako ne zavise od ovog ovde mesta. Šta misliš kada bi neki običan čovek došao ovde da bi imao magiju? Nije dovoljno smisliti pesmicu ili pomešati nekoliko sastojaka! Moraš imati to u sebi. Moraš nešto stvarno želeti u samoj srži svog bića i uz svu tvoju magiju da bi nešto tako uspelo.“
Zbunjeno ga je posmatrala, želeći svim srcem da je ono što joj govoti istina.
„Ana, ništa od toga ne bi delovalo da nemaš moći. Da nisi čarobnica. Možeš li mi sada verovati?“ Polako je upitao, gotovo nežno.
Ugrizla se za usnu dok ga je gledala, nesigurna šta da mu odgovori.
„Ja... volela bih... mislim, želim da...“
Osmehnuo se. „To je dovoljno za sada. Možemo li se nešto dogovoriti? Molim te? Ovo što si danas pokušala jako je opasno i nepromišljeno. Mogla si mnogo gore da prođeš. Molim te, više nemoj pokušavati beg. Nemaš razloga za to. Molim te. A ako do kraja godine ne nađemo tvoje moći sam ću te izvesti odavde i pokazati ti kako možeš živeti u spoljnjem svetu. U redu? Ali ako pokušaš ponovo ovako nešto, neću to moći zataškati tako lako.“
„Zataškaćeš ovo? Zašto?“ Oči su joj bile ogromne usled iznenađenja, a bol joj je ponovo sevnuo glavom.
„Samo to imaš da pitaš?“ Podsmehnuo se.
„Između ostalog... Ali da, prvo to.“
„Jer sam ponajviše ja odgovoran za ovaj pokušaj bega. Metode koje sam pokušao bile su radikalne i očajničke, pokušaćemo na drugi način, zbog kog nadam se nećeš poželeti da pobegneš.“
„Hoćeš da se zaštitiš od direktorke?“
„Ne baš, više bih želeo tebe da zaštitim od nje, ako je moguće, jer joj se ovo uopšte neće svideti. Ali stvarno sam mislio ono što sam rekao. Ne možeš proći bez kazne.“
Video je kako se povukla u sebe čim je čuo šta je rekao. Ustao je i sa stola uzeo dve knjige i pružio joj.
„Želim da ovo pročitaš što pre. Od sada nemaš slobodnog vremena, jer ti se očigledno ne može verovati kada ga imaš. Hoću da budeš ovde sat vremena pre nastave, svaki dan ćemo nešto drugo da radimo. I posle nastave takođe. Nećeš imati slobodnog vremena dok ne zaključim da si naučila svoju lekciju.“ Video je da se sprema da se buni. „Ili možemo da kažemo sve direktorki, i da ti ona doda i društveno koristan rad na sve to, pa samo izvoli!“
Ana je samo uzdahnula. „U redu.“ Poraženo je rekla, a oči su joj se napunile suzama, zbog čega se proklinjala u sebi. Mrzela je da plače, pogotovo pred nekim.
Nežno ju je uhvatio za ruku.
„Obećavam ti da te više nikada neću poniziti niti povrediti, fizički ili psihički, kao do sada. Izvini zbog toga. Nisam mislio da će taj pristup sa tobom podići toliki zid. Pokušaćemo nešto drugo, obećavam ti. U redu? Jesmo li se dogovorili?“ Polako je upitao. Ponovo se osećala kao ranjena golubica.
Klimnula je glavom. „Da...“ Pročistila je grlo. „Dogovorili smo se.“ Tiho je rekla, jer zbog knedle u grlu jedva da je mogla da priča.
„Dobro. Sada si slobodna. Vidimo se sutra ujutru, sat vremena pre početka nastave.“
Ustala je, ne pogledavši ga. „Doviđenja.“ Pobegla je odatle što je brže mogla.
***
Dimitri je dugo gledao u zatvorena vrata, kao skamenjen. Nije mogao da veruje da je napravio takvu grešku. Ona je bila toliko sposobna. Nije uopšte sumnjao da bi se bez problema snašla u običnom svetu. Ali po koju cenu za njih? Po koju cenu za nju samu? Nije mogao ni da zamisli šta bi sve moglo da joj se desi. Mrzeo je sebe što ju je gurnuo tako jako da je umalo uspela da pobegne. Znao je da bi lako sredila čuvare samo da je on nije omeo i njima dao znak da je drže. A ko zna kako bi je onda našli. Nije mogao da dopusti da se tako nešto desi. Nije smela da napusti ovu školu. Ni sada, ni nikada.