(Evo i drugog poglavlja :) Hvala svima koji čitaju priču, nadam se da vam se sviđa. I svima koji su izdvojili vreme da komentarišu i ostave vote. Ovo mi je književni prvenac, pa mi mnogo znači.
Nadam se da će vam ovo poglavlje razjasniti neke osnovne stvari o ovom mom izmišljenom svetu, svakako će sa daljim nastavcima biti sve jasnije i jasnije, a ukoliko imate pitanja, tu sam :)
Veliki ljubac, uživajte! )
Ostatak Aninog dana je prošao ubičajeno, kao i uvek. Što se tiče teoretskih predmeta bila je jedna od najboljih. Iako je često znala da ubaci neku pametnu dosetku, pa nije bila baš miljenica profesora, niko nije mogao da je optuži da se ne trudi i da ne radi. Uglavnom nije pravila nerede ili na neki drugi način osporavala profesorima autoritet, iako je ponekad bila buntovna.
Posle časova je neko vreme bila sa Sebastianom i Leom. Pili su čaj kod Lee u sobi, a onda je razgovor krenuo u smeru koji joj se uopšte nije sviđao.
Pokušavali su da je ohrabre i da joj kažu kako saradnja sa gospodinom Bellom sigurno neće biti tako katastrofalna kako je ona to zamišljala. Međutim nije se dala ubediti.
"Lako je vama kada oboje imate definisane moći. Ja čak i nemam moći." Rekla je ogorčeno.
Trudila se da ne bude ljubomorna, zaista jeste, davala je sve od sebe da bude srećna što su njeni najbolji prijatelji tako moćni i uspešni. Uglavnom je i uspevala u tome, ali ponekad bi je uhvatilo takvo raspoloženje da joj je zaista teško padalo kada bi oni pokušavali da je uteše, a nisu imali ni najmanju predstavu kako joj je i kako se oseća.
"Ne znam ni zašto uopšte raspravljamo o tome. Trebam da pokušam da pobegnem odavde." Opet. Pomislila je.
Znala je da su njeni prethodni pokušaji bili osujećeni i da je uglavnom zbog toga zapravo profesori nisu voleli. Kao što je rečno, nije imala mnogo prekršaja u svom dosijeu, ali je imala tri pokušaja bekstva.
Samo je želela da bude normalna i da vodi normalan život kao svi tinejdžeri na zemlji. Ne u Konkordiji, nego na normalnoj, običnoj planeti zemlji gde žive obični normalni ljudi kao što je ona. Daleko od sveg ovog ludila.
"Znaš da je to nemoguće. Pobogu Ana toliko si puta pokušala da je to više smešno. Neće ti dozvoliti da odeš. Kako zbog mogućnosti da bi mogla sve da nas odaš, tako i zbog tvoje bezbednosti. Zamisli da te neki demon otme i prisili te da mu kažeš kako može da uđe ovde. To bi bila katastrofa!" Mudrovala je Lea, kategorično odbacivši tu ideju. "Moraš da probudiš svoje moći! Dosta je bilo."
Ana ju je zabezeknuto pogledala. Uvređena drugaričinom pretpostavkom, pogotovo jer je ona znala sve njene muke i trud.
"Ti misliš da ja to ne želim?! Misliš da mi je drago što sam najveća čudakinja u školi?!" Prasnula je besno.
"Ana smiri se." Blago i staloženo je rekao Sebastian. Stavio joj je ruke na ramena i pokušao da je smiri, ali je skočila.
"NE! Vi se smrite! Ja moram da idem!" Okrenula se i istrčala odatle, idući ka svojoj sobi koja je bila u drugoj zgradi, jer su učenici bili raspoređeni po prezimenima, a presek je bio baš kod slova K, tako da Lea, koja se prezivala Lewis, nisi bile u istoj zgradi.
Nije više mogla da sluša njihove nebuloze. Kao da je uopšte nisu poznavali. Nikada ranije nije osetila toliko nerazumevanje sa njihove strane.
Nije znala kako da im objasni koliko je frustrirajuće bilo biti ona. Koliko je puta samo pokušala. Koliko se puta ponadala da će dozvati te svoje moći. Da će nekako neučiti da ih kontroliše, ili bar da ih dobije. Da sazna koje moći ima. Ali ne. Ništa se nije dešavalo.
Često je posmatrala druge učenike kako koriste svoje moći. Čežnjivo ih gledajući i zamišljajući kako će i ona to uspeti. Na teritoriji škole, bilo je dozvoljeno da ih koriste, dok god ih nisu koristili jedni protiv drugih. To je bilo najstrožije zabranjeno i najstrožije kažnjavano. Taj put je vrlo lako mogao da te odvede na tamnu stranu. A kada osoba jednom dospe tamo, bilo je gotovo nemoguće povratiti Svetlost i nastaviti živeti u skladu sa prirodom i belom magijom.
Najgore osećanje koje bi osoba mogla da poseduje, bila je zavist. Čak je bila ispred ljutnje, mržnje i besa, a Ani se činilo da trenutno i ne oseća ništa drugo nego zavist. Pokušavala je da kontroliše emocije, ali ovih dana joj je to teško polazilo za rukom.
Lako je njoj da mi pametuje. Ona ima moć zemlje. Moć prirode. Može da upravlja zemljom kojom hoda, koliko je samo to cool. A i on. Šta se on dođavola javlja. Imao je mogućnost da kontroliše vazduh. Pored vatre, to je stvarno najbolja moć. Ništa ne može da živi bez vazduha, pa ni demoni. Niko nema šanse protiv toga.
Bar je tako ona mislila. Često bi ga uhvatila kako talasa zavese po sobi, ili premešta jastučiće na jednu ili drugu stranu. Uvek bi se pravila da to nije videla, ali bi je svakog puta žacnula ljubomora. Vetar ju je oduvek fascinirao. Bio je tako prijatan, dobrodošao, a mogao je da napravi katastrofu. Tanka je linija između savršenstva i potpunog haosa. Ono što u jednom trenutku bude prijatan lagani povetarac, za nekoliko trenutaka može postati užasavajući uragan.
Nasmešila se na tu pomisao. Zaokupljena svojim sumornim mislima, nije primetila da je neko posmatra dok je trčala kroz mračne prolaze do svoje sobe.
***
Ušla je u sobu, besna, povređena... činilo joj se da je u zadnje vreme sve više negativno raspoložena, nego radosna i srećna. Nije znala šta joj se dešava. Od onog razgovora sa direktorkom oseća se kao polu luda.
Ceo svoj život provela je u ovoj školi. Od smrti svojih roditelja. Pošto nije imala preostalih živih rođaka, nisu imali gde da je ostave, tako da je odmah dospela u Asteru, školu bele magije.
Vodilo se kao da ide u 'predškolsko', tek kasnije je saznala da do njenog slučaja, tako nešto nije postojalo. Od samog početka je bila čudakinja. Svima su roditelji dolazili u posetu, ili bi oni za vikende ili praznike išli kod njih, samo ona nije imala kome da ide, ko da joj dođe... Ana - uvek sama...
Da, to sam ja. Sumorno je pomislila.
Konkordija nije imala nešto poput doma za nezbrinutu decu ili programa hraniteljskih porodica. Nije bilo potrebe za tim. Bila je nešto najsličnije utopiji. Savršenstvo. Po Ani, samo su kukavice birale da ostanu da žive u Konkordiji posle završenja škole.
Konkordija je bio naziv njihovog magičnog sveta. To je bio svet van sveta... ili pak, svet u svetu.. zavisi kako se uzme.
Vreme u Konkordiji prolazilo je jednako kao i vreme na Zemlji, bili su to paralelni svetovi, nisu imali gotovo ništa zajedničko, osim tri portala preko kojih je neko iz Konkordije mogao da dospe na zemlju.
Povratak nazad je bio mnogo zahtevniji, i Ana još uvek o tome ništa nije znala. A s obzirom da nije imala nameru da se vraća ovamo, ako ikada uspe da pobegne, nije želela da se zamara tim informacijama.
Neki mnogo učeniji ljudi od nje, opisivali su odnos Konkordije i Zemlje kao ogledalo. Koliko god predmet koji se ogleda, prišao ogledalu, ne može ući u njega, uvek postoji taj maleni prostor koji ih deli i ne dozvoljava da se likovi potpuno spoje. Kao nevidljivi veo.
Osim, naravno, ako predmet ili neka sila ne polomi ogledalo. Portale su smatrali za male, kontrolisane pukotine, koje su bile visoko čuvane.
I tako su od početka večnosti Konkordija i Zemlja postojale, u istom vremenu, sa istim naučnim i tehnološkim napretkom, ali na različitim ravnima, koje se nikada neće i nikada ne smeju preklopiti.
Kao što joj je profesor Bell rekao, a ona već odavno znala, takozvani gen za magiju je prenosila majka. Ukoliko bi makar majka bila veštica, dete bi dobilo moći. To je bilo sasvim sigurno, bez izuzetka.
Ukoliko bi samo otac bio čarobnjak/veštac, dete ne bi dobilo taj gen i bilo bi sasvim obično.
A ako su oba roditelja praktikanti magije, deca bi bez izuzetka imala moći... Sve do Ane.
Filozofija Konkordije je bila da su sva deca dobra, da se zlo ne rađa. Tako da bi svoj magičnoj deci omogućili školovanje u Asteri, gde su se učile osnove bele magije. Ali su se čarobnjaci i veštice koji pređu na stranu Tame, retko odlučivali da pošalju decu u Asteru, s obzirom da je njima tamo bio zabranjen pristup.
Deca jesu nasleđivala moći rođenjem, ali do puberteta ne bi znala koju tačno moć imaju. U pubertetu, zajedno sa svim drugim promenama koje bi ih zadesile, njima bi se probudile i moći.
Dobili bi kontrolu nad jednim od četiri prirodna elementa: Vodom, Vazduhom, Zemljom ili Vatrom. I od tada bi uz sve teorijske predmete koje su imali, vezane za opštu kulturu kako Konkordije tako i Zemlje, i neke zakone prirode, učili su kako da kanališu i kontrolišu svoje moći, kako da ih koriste za dobro, za odbranu, za očuvanje prirode i prirodnog sklada.
Pored toga, samo izuzetno nadarene osobe, imale bi još neki dodatni talenat. Neki su mogli da leče, gotovo isceljuju, neki da komuniciraju sa životinjama, da čitaju misli ili tome slično, i to uopšte nije zavisilo od 'originalne' moći.
Nakon što bi osoba završila kako osnovnu, tako i srednju školu Astera, mogla je da bira. Da li želi da ostane u Konkordiji, gde se može gotovo garantovati sigurnost i mir, ili želi da ode na Zemlju, gde možda neće imati garantovanu sigurnost i gde opasnost vreba na svakom ćošku, ali će imati život kakav žele da vode.
Osobe koje bi odlučile da žive u Konkordiji, obično su bili samci, ili bi našle nekog ko je takođe to isto odlučio. Ali smatralo se da je potpuno u redu, da se osoba, koja je odlučila da živi na Zemlji, vrati i nastavi život u Konkordiji. Mada je tih primera bilo neverovatno malo. Uglavnom zato što obični ljudi nisu mogli da žive u Konkordiji. Većina bi birala da ostane na Zemlji zbog ljubavi, ili zbog deteta.
Međutim Ana je želela da dobije dopuštenje da sada ode. Smatrala je da je dovoljno odrasla, i da je dovoljno vremena izgubila u ovom svetu u kome nikoga nema.
Njeni roditelji su naravno odlučili da žive na Zemlji, uprkos opasnosti. Živeli su tamo, borili se protiv zla ako je to bilo neophodno i živeli u skladu sa prirodom, trudili se da čine dobro i pomogu što većem broju ljudi. Sve dok jedna eksplozija nije ukrala njihove živote, a da niko nije mogao ništa da uradi.
Kada je shvatila koliko su joj misli pobegle i da joj suze liju niz lice, ustala je, umila se hladnom vodom, a zatim ponovo legla. Stavila je slušalice na uši i pojalačala muziku na najjače.
Taktovi pesme "When I see you again" su joj probijali mozak, a emocije su joj ludovale, ali je na kraju ipak nekako uspela da se uspava.
It's been a long day without you, my friend
And I'll tell you all about it when I see you again
***
Sutradan je ustala u 7h. Za razliku od juče, dan joj nije počeo toliko užasno. Na brzinu se istuširala i spremila. Obukla je klasičnu opremu, koju su učenice nosile na treninge. Odnosno ona ih je nosila na treninge, a one su je obično nosile na praktičnu nastavu kada su vežbale.
Oprema se sastojala iz crnih helanki, koje su se pripajale uz njene duge noge kao druga koža. I crne uske majčice na bratele, koja je njoj bila malo kratka pošto je bila visoka, pa joj se video deo stomaka.
Kosu je podigla, prvo je zavezala konjski rep, a zatim obavila kosu oko gumice i napravila punđu pa ju je opet zavezala.
Nije imala vremena da razmišlja o svom raspadanju sinoć, ali činilo joj se da ju je dobra doza plakanja emotivno pročistila i da se sada bolje oseća. Ako ništa, bila je smirenija.
Razmišljala je o tome šta bi gospodin Bell želeo da radi sa njom sat i po pre nastave. Nije mogla da veruje da mora da ide na dodatne časove, iako nije učinila ništa loše. Obično su imali kaznene časove nakon što naprave neko sranje ili prekrše neko pravilo. Ovo je, kao i sve u vezi s njom, bio izuzetak.
Pogledala je da li je sve uzela, preko opreme je obukla gornji deo svoje omiljene crne trenerke, preko ramena prebacila šareni ceger i požurila da se nađe sa profesorom. Nije znala da li će posle stići da dođe do sobe i uzme neophodne stvari za nastavu, zato je, za svaki slučaj, sve ponela sa sobom.
Bila je u dobroj kondiciji. Pošto nije mogla magijski da se takmiči ni sa jednim studentom, fizički se trudila da to nadoknadi. Skoro svako jutro bi otišla na stadion i optrčala nekoliko krugova, sama. A trenirala je i atletiku. Trener je bio prezadovoljan njome. Skakala je i u vis i u dalj, ali je najviše volela trku sa preponama. Ni sama nije znala zašto. Malo se bavila gimnastikom, tek toliko da posle treninga ne mora da se isteže, nego da napravi nekoliko gimnastičkih figura i da završi za taj dan. Volela je to. Dok je trenirala osećala se kao obična devojka koja se bavi sportom. Nije bilo potrebe da se oseća kao nakaza. To je bio njen način bega. Nešto u čemu je bila uspešna
***
Bila je pred vratima njegovg kabineta u 7:55. Nije htela opet da kasni. Znala je da je već ostavila loš utisak. Polako je pokucala i ušla kada je čula odgovor.
"Dobro jutro, gospodine Bell."
"Dobro jutro, gospođice Kirkov. Drago mi je što ste ovaj put tačni." U glasu mu se osećao osmeh, tako da nije osećala prekor.
"Hm, da... I nemam baš običaj da kasnim. Ono juče je bio izuzetak." Znala je da se pravda, a to nije volela da radi.
"Da. Neka bude tako." Pošto je samo to rekao, pogledala ga je. Neko vreme je ćutala, ali kako je i on ćutao, nije više mogla da izdrži.
"Dobro, kako ste planirali da vežbamo? Šta očekujete od mene da radim?" Nestrpljivo je upitala.
"Idemo napolje."
"Napolje?"
"Da." Klimnuo je glavom. "Nemam nameru da uništim svoju učionicu na samom početku školske godine."
Cimnula se i šokirano ga pogledala. "Zašto biste to uradili?"
"Gospođice Kirkov, ovo je praktičan predmet i uči se praktično, ali mi je ipak potrebna učionica za neke stvari. I bez obzira što je gotovo namenjena za demoliranje, ne moramo da je uništavamo pre svih. A sada idemo napolje."
Bez reči ga je pratila, ne znajući šta bi rekla. Morala je da prizna, makar sebi, da su je njegove reči uplašile. Nije znala kako da protumači informaciju da bi demolirali učionicu da su ostali u njoj.
Sve vreme je razmišljala o tome šta on zapravo ima u planu.
Kada su došli na mali teren za odbojku koji se nalazio blizu samog ulaza u zgradu, stao je. Teren je bio na travi, a mreža je bila sklonjena, tako da je izgledalo kao livada, uokvirena sa nekoliko starih stabala, koji je nisu potpuno skrivali od pogleda. Posmatrala ga je, ne znajući šta da očekuje.
"I šta sada?" Upitala je, opet nestrpljiva, pošto je on ćutao.
"Sada vas napadam." Nonšalantno je rekao.
"MOLIM?!" Uzviknula je, gledajući ga šokirano.
"Ni jedna konvencionalna metoda nije urodila plodom. Tako da su se svi složili da probamo sa nekonvencionalnom."
"Koji svi?" Zahtevala je da zna.
"Nije bitno." Brzo je rekao. "Jeste spremni?"
Nije bila spremna. Nikako nije bila spremna da se brani od napada profesora. On je bio obučen i mnogo jači od nje. I fizički i psihički.
"Imam još jedno pitanje." Rekla je slabašno.
"Izvolite."
"Koju moć posedujete?"
Prepredeno se osmehnuo.
"Voda."
Sa tom rečju ju je napao. Bacao je vodene loptice ka njoj. Nisu bile veće od lopte za tenis i nisu išle brzo. Bar ne na početku. Jedva da je uspela da baci torbu negde pored njih, već je morala da se snalazi i izbegne prvu loptu.
Dimitri nije očekivao da je mala toliko brza i okretna. Rekao je sam sebi da mora sa njom da ide polako. Da je na neki način pripremi za sve što dolazi. Da korak po korak pobuđuje njene moći. Ali ona se nije branila. Nije čak ni pokušala. O ne. Ona se vešto migoljila, izbegavši svaku njegovu loptu. Vrtela se, padala, ustajala, savijala.
Dođavola ima li ova devojka uopšte kičmu? Još skače kao, jebena divokoza.
To ga je na neki način naljutilo. Trebala je da pokuša da se brani. Da odbije njegove lopte ili da ih uzme pod svoje. Da nekako instinktivno pokuša da prizove moć, ali ni jedna lopta nije joj ni prišla dovoljno blizu kako bi njen instinkt uopšte imao vremena da preuzme vođstvo.
Pratila je svaki njegov pokret. Bila je pametna i hitra. Uspevala je čak i da predvidi odakle bi naredna lopta mogla da doleti i izbegne je.
Gađao ju je već dobrih petnaest minuta, a ona uopšte nije bila mokra! Ni kap vode nije pala na nju. Pošto je video da ovakav pristup nema svrhe, lopte su postajale sve veće i veće, i jurile ka njoj sve većom brzinom.
Mogao je da vidi da se umara. Bila je zadihana i kada bi poslao više od jedne lopte, jedva bi uspela da izbegne obe, ili sve tri. Počele su da je 'dodiruju'.
Jedna joj je okrznula nogu, naredna ruku. Nije više mogla da ih izbegava kao na početku, em je ona bila iscrpljena, em je on bio nemilosrdan. Nije popuštao, nastavljao je, sve bržim tempom. Ali činilo se da ona po malo posustaje, mada je i dalje izbegavala lopte, doduše uz očigleldan napor.
Čuo je iznenađeni povik.
"Ana?!" Ali se on za razliku od nje nije cimnuo i izgubio koncentraciju.
Lopta ju je pogodila svom jačinom u glavu i završila je na zemlji. Pala je na leđa.
Opsovao je u sebi, i brzo joj prišao. Nije bila u nesvesti. Odahnuo je i nasmešio se, srećan što je nije mnogo povredio, iako je lopta išla prilično brzo ovoga puta. Ona ga je besno posmtrala. Pružio joj je ruku i ona je prihvatila.
"Vi ste sadista, zar ne? Uživate u ovome!" Optužila ga je, dok joj se voda slevala niz lice. Kosa joj je bila mokra, kao i vrat i deo trenerke, koju nije stigla da skine.
"Ne, uopšte." Priznao je. "Ali bolji ste nego što sam očekivao."
Mogao je da vidi da ju je pohvala ostavila bez reči. Nije se tome nadala, a on se opet osmehnuo.
"Fizički." Obrazložio je. "Spremniji ste nego što sam očekivao. Znate da izbegnete napad. Ali ne znate da se branite, a kamo li da napadate. To moramo da Vas naučimo, a nećete naučiti tako što ću biti blag sa Vama." Pogledao je u učenicu koja je zaprepašteno slušala i gledala šta se dešava.
Prepoznao je njenu malu drugaricu, Leu, ali nije odavao utisak da zna ko je ona. Devojka je bila lepa, ali delovala je prosečno. Imala je kosu boje čokolade i smeđe oči, bila je dosta niža od Anne, ali je na licu imala zabrinut izraz i morao je da se složi da je Anni potreban dobar prijatelj.
"Ne razumem. Kako će mi to što sam sada potpuno mokra pomoći da se branim." Nije volela da bude mokra, da se odeća lepi za nju, a kapljice koje joj klize niz vrat, golicale su je.
Nasmejao se. "Gledajte to ovako, bar nemam moć vatre, zar ne? Da imam, do sada ne biste imali kosu i bili biste u opekotinama." Sama pomisao na to ga je plašila, ali je zadržao šaljiv ton. Video je kako se stresla.
"Da, to je valjda dobra stvar." Promrmljala je nevoljno, ne želeći da se slaže sa njim nakon što ju je ovako "okupao".
"Nipošto ne sme da se ponovi, ono što se upravo sada dogodilo." Dodao je ozbiljno i sasvim strogo. Ni naznaka malopređašnjeg osmeha nije mu se videla na licu. Video je kako se mršti.
"Šta to?"
"Drugarica Vas je dekoncentrisala. Običan povik Vašeg imena Vas je toliko dekoncentrisao da ste sasvim izgubili pojam o prostoru, napadu. Zaboravili ste na loptu koja ide ka vama, to može da bude fatalno." Objasnio je staloženo, ali glas mu je bio čelično čvrst, jasan i strog.
Nije se dvoumila oko ozbiljnosti onoga što joj priča. Znala je da je u pravu. To može biti pitanje života ili smrti.
"Neće se ponoviti!" Rekla je obećavajuće, a zatim pogledala u drugaricu. I dalje je bila ljuta i povređena zbog njihovog sinoćnjeg "napada" na nju.
Šturo joj je rekla da su vežbali i da će posle da se vide, ne želeći da duži priču. Mada je i ona nju mogla da pita šta radi ovde tako rano, s obzirom da redovan čas počinje u pola deset, a Lea je vrlo dobro znala da Ana ima vežbu sa profesrom Bell-om pre toga.
Sumnjičavo je pogledala drugaricu, odjednom svesna šta radi. Ova je samo klimnula glavom, odpozdravila i njoj i profesoru, i brzo se izgubila.
"Niste joj rekli da ćemo da vežbamo. Zašto?"
"Ovo mi nekako izgleda kao kazna. Nisam baš imala želju da se hvalim." Drsko je rekla, a onda uzdahnula. "Izvinite. Zapravo sam joj rekla... i njoj i... i jednom prijatelju. Oboje su znali da pre redovnog časa imam vežbu sa Vama. Mislim da je došla da me proveri... Nema razlog da bude ovde ovako rano." Nije imala razlog da ga laže, ali Leino nepoverenje ju je već nerviralo. Pitala se da li su ona i Sebastian u dosluhu.
"Ovo nikako nije kazna. Samo dodatna nastava. Potrebna Vam je. Verujte mi, uskoro će krenuti na Vas. Morate biti spremni." Ugrizao se za jezik, znajući da je sada rekao previše, ali nije ga bilo briga. Morao je da učini sve da ona shvati koliko je ophodno da što pre prizove moć.
"Krenuće na mene? Zašto bi neko od svih moćnih učenika ovde krenuo baš na mene? To je tako apsurdno." Odmahnula je rukom, a zatim pogledala na sat.
"Čekajte, zašto mislite da je došla da Vas proveri?" Ignorisao je njena pitanja i skrenuo temu, nije imao nameru da joj sada sve otkriva.
Bila je svesna šta radi. Nije ona bila glupa. Ali s obzirom da je on bio profesor, a ona je ovde bila po njegovom naređenju, nije se osećala dovoljno slobodnom da insistira na odgovorima na ta pitanja.
"Malo smo se sporečkale sinoć, ženske stvari... verovatno je mislila da ću da izbegnem kaznenu nastavu."
"Ovo nije kaznena nastava!" Ponovio je.
"Da, mislim...dodatni čas sa Vama." Ispravila se.
"Pa lepo od nje što je došla da proveri da li ste u redu."
"Mhmm.." Promrmljala je.
Došla je da proveri da nisam konačno uspela da zbrišem iz ove jebene škole!
Ali to mu naravno nije rekla.
"Hajde da nastavimo." Pogledao ju je u oči. "Stanite tamo." Pokazao je na mesto, par metara od njega. Odmah ga je poslušala. "Ovo je poslednji put da ću da Vas upozoravam kada napadam. Jasno?"
"Jasno." Rekla je, spremna za novi nalet loptica. Ova pauza joj je pružila preko potreban odmor, tako da je sada bez problema izbegavala i veće i brže lopte.
Bila je maximalno koncentrisana na njega i njegovu moć. Na vodu koja je po njegovoj komandi stajala savršeno sklopljena u loptu odgovarajuće veličine. I dalje je većinu uspevala da izbegne, ali nekolicina ju je pogodila.
Mogla je da oseti da će na par mesta da ima masnice, ali nije joj bilo važno, dok god je to dovljno da prođe ovaj predmet. Nije joj padalo na pamet da padne iz nečega i time produži broj godina koje mora da provede u ovom fensi zatvoru. Mislila je samo na uspeh i bila je zadovoljna svojim učinkom.
Sa druge strane, on uopšte nije bio zadovoljan. Nije imao predstavu kako da je natera da pokuša da se brani, bori, a ne da izbegava i beži. Mada je morao da prizna, iako nevoljno, da je stvarno vešta u izbegavanju napada.
Možda beg i nije tako loša opcija kada nemaš moći. Ta misao mu je proletela kroz glavu kada je još jednu loptu maestralno izbegla.
"Čas počinje za 10-ak minuta." Objavio je kada je bacio zadnju loptu,, koja ju je jedva okrznula po ramenu. Mogao je da vidi nevericu na njenom licu. I on je izgubio pojam o vremenu.
"Idite i presvucite se u suvu odeću. Očekujem Vas ovde za 10 minuta. Budite tačni." Hladno je rekao.
Zabezeknuto ga je gledala.
"Sada ću da treniram i na času?"
"Naravno, trebaju vam dodatni časovi. Neophodno je da radite više od ostalih. Znači sve što oni rade i još više. 9 minuta." Izjavio je jednostavno i nasmešio se kada je otrčala.
Ovo definitivno neće biti ni malo lako.
Pomislio je, gledajući za njom.