London, jun 1991.
- Trenutna temperatura u gradu je 33 stepena, ali se uveče očekuje blago zahlađenje uz moguću prolaznu kišu - euforični glas spikera sa radija razlegao se dvorištem - uživajte u ovom vrelom letnjem danu uz naše pesme. - Glas spikera prekinuše početni tonovi lagane balade „Everything I do".
- Naravno da će pasti kiša - reče lenjo čovek koji je sedeo u dvorištu i slušao radio. - Ni leti nas ne zaobilazi.
- Ovo je London - reče njegova žena, koju je izgleda zabavljala muževljeva frustracija - kakvu klimu očekuješ?
Gospodin i gospođa Grejndžer provodili su subotnje popodne odmarajući se on naporne sedmice. Sedeli su u dvorištu ispred svoje kuće, slušajući radio i ispijajući ledeni čaj. Oboje su bili zubari i radili su zajedno u poznatoj zubarskoj ordinaciji. Upravo su raspravljali o izuzetno napornom pacijentu kojeg je gospođa Grejndžer imala, kada im razgovor prekinu tresak koji je dopreo kroz otvoren prozor dnevne sobe.
- Ja ću - reče gospođa Grejndžer ustajući sa stolice i uputivši se ka ulaznim vratima - šta li je sad polomila.
Nekoliko minuta pre toga, u dnevnu sobu kuće Grejndžerovih ušetala je jedanaestogodišnja devojčica kovrdžave kose, ćerka Grejndžerovih. Bila je na letnjem raspustu, ali umesto da ga koristi kako bi po ceo dan bila napolju igrajući se sa drugom decom, ona je radije ostajala kući, uglavnom čitajući knjige. Upravo je krenula do kuhinje, kada joj za oko zapade knjiga koja se nalazila na najvišoj polici u sobi.
- Znači tu je mama sakrila knjigu - pomisli devojčica, osmehnuvši se - pa baš je izabrala skrovito mesto, nema šta.
Bila je to knjiga „Veštice - istina ili mit". Devojčica ju je ugledala nekoliko dana ranije, na uličnoj rasprodaji. Ni sama nije mogla da razume zašto ju je toliko privukao naslov. Iskoristila je priliku kada je gospođa Grejndžer razgledala tezgu sa kulinarskim knjigama, i brzo je kupila. Kasnije se ispostavilo da to baš i nije bila dobra ideja, jer je gospođa Grejndžer smatrala da to nije knjiga za jedanaestogodišnju devojčicu. Zato ju je sklonila na najvišu policu kako njena ćerka ne bi mogla da je dohvati.
Devojčica u tren oka privuče stolicu, kako bi dohvatila knjigu. Međutim, ni sa stolice nije uspela da je dohvati. Razočarano siđe sa stolice, vrati je na mesto i stade da posmatra knjigu frustrirano i besno. Sama činjenica da joj je čitanje te knjige bilo zabranjeno privlačilo ju je više nego sadržaj same knjige. Devojčica napući usne besno gledajući ka polici.
- Kad bih samo mogla nekako da je dohvatim - mislila je.
I u tom trenutku, knjiga ispade iz police, kao da je gurnuta, i uz glasan tesak pade na pod. Pre nego što je devojčica shvatila šta se desilo u sobu ulete njena majka.
Gospođa Grejndžer pogleda u svoju ćerku, a zatim u knjigu na podu.
- Hermiona! - ljutit glas gospođe Grejndžer ispuni prostoriju- mogla si da se povrediš!
- Ali nisam ništa uradila - branila se devojčica - knjiga je sama pala.
- Kako da ne gospođice - ljutila se majka - od svih knjiga, baš je ova pala, i to sasvim slučajno.
Gospođa Grejndžer podiže knjigu sa poda i vrati je gde je bila.
- Samo sam pomislila kako želim da je dohvatim i ona je sama pala - pravdala se Hermiona, međutim, ni sama nije bila ubeđena u ono što govori.
Knjige ne mogu same od sebe pasti samo zato što je ona to poželela, mislila je.
- Devojke, izađite napolje na trenutak - glas gospodina Grejndžera prekinu Hermionu u razmišljanju.
Majka i ćerka se zajedno uputiše ka vratima koja su vodila u dvorište. Tamo ugledaše nepoznatu osobu kako stoji pored gospodina Grejndžera strpljivo čekajući na njih dve. Bila je to sredovečna, mršava žena kratke, prosede kose. Njen stav odavao je smirenost. Ono što je gospođi Grejndžer prvo zapalo za oko je neobična garderoba nepoznate žene. Kao da je ispala iz nekog prošlog doba, iz nekih godina početkom dvadesetog veka.
- Ovo je, ovaj, gospođa Dirksen - reče gospodin Grejdžer, koji nije izgledao ništa manje zbunjeno nego njegova žena - Ona dolazi iz škole, kaže da se radi o Hermioni.
- Iz škole? - reče gospođa Grejndžer začuđeno - Ali sada je raspust.
- Nabolje bi bilo da sednemo - reče gospođa Dirksen pokazavši u pravcu baštenskih stolica.
- Da, naravno, izvinite - reče gospodin Grejndžer poskočivši - izvolite sedite.
- Idem da donesem osveženje - reče gospođa Grejndžer i dalje sumnjičavo odmeravajući iznenadnog gosta.
Pet minuta kasnije, piće bi posluženo, i sada je cela porodica Grejndžer pomno posmatrala gospođu Dirksen, nestrpljivo čekajući da im otkrije razlog svog dolaska.
- Dakle ovako - otpoče ona - ja dolazim iz posebne škole. Škole koja svakog prvog septembra prima nove đake koji su napunili 11 godina.
- Izvinite što vas prekidan - ubaci se gospođa Grejndžer - ali naša ćerka već ide u školu, i ne sećam se da smo je prijavili u neku drugu.
- Ova škola ne prima prijave - gospođa Dirksen nastavi podjednako strpljivo kao i pre - u nju idu učenici koji su predodređeni za to, učenici sa posebnim sposobnostima.
- Kakvim sposobnostima? - upita gospodin Grejndžer namrštivši se.
- Magičnim - odgovori gospođa Dirksen.
- KAKVIM? - uzviknuše Grejndžerovi u glas.
- Magičnim - nastavi ona kao da je to najlogičnija stvar na svetu - Hogvorts je škola za veštičarenje i čarobnjaštvo gde mladi čarobnjaci i veštice uče kako da kontrolišu i poboljšaju svoje magične sposobnosti. Ime vaše ćerke upisano je onog dana kada se rodila. Ona poseduje dar koji vi nemate, zato je ona veštica normalskog porekla. Ja radim na Hogvortsu i moj posao je da svakog leta posetim sve roditelje normalskog porekla čija deca treba da krenu na Hogvorts i da im objasnim o čemu se radi. Dakle, zato sam sada ja ovde.
Grejndžerovi ne progovoriše ni reč. Nemo su zurili u ovu nepoznatu ženu pokušavajući da shvate da li se ona možda šali. I šta uopšte znači to "normalskog porekla". Hermiona je sedela između njih, naizgled neprimetna. U prvom trenutku se iznenadila, ali slušajući gospođu Dirksen kako priča o školi u koju bi ona trebala da ide, sve je više dozvoljavala sebi da veruje u ovu priču, koliko god njenim roditeljima zvučala neverovatno. Znači ona ima magične sposobnosti. Pomislila je na knjigu na najvišoj polici u dnevnoj sobi. Ali čini se da nije bila jedina koja je mislila na to.
- Da li sve ovo ima veze sa knjigom koju je ona kupila pre nekoliko dana? - upita tiho gospođa Grejndžer - Da li ste je pratili od tada? Jer odmah ću vam reći da ona tu knjigu nije ni pročitala. Moja ćerka nije nikakva veštica.
- Ne znam o kakvoj je knjizi reč - poče gospođa Dirksen - ali znam da je vaša čerka veštica. To je sigurno.
- Ovaj, kako da znamo da niste neka prevarantkinja? - upita Hermionin otac.
Gospođa Dirksen se okrenu Hermioni, umesto njenom ocu.
- Da li ti se nekada dogodilo nešto što sebi nisi mogla da objasniš? - upita je - Nešto... čudno? Kada si bila uplašena ili ljuta?
Hermiona je bila prilično iznenađena ovim pitanjem, kao i činjenicom da joj se žena obratila.
- Ja... ovaj... možda - odgovori ona gledajući u pod.
Razmišljala je o nekoliko situacija kada se zaista zapitala kako je uspela da uradi neke stvari. Kako je pre nekoliko godina, bežeći od psa koji ju je jurio, uspela da se preskoči ogradu koju nijedna devojčica njenih godina ne bi mogla da preskoči. Setila se situacije kada je Džejmi, dečak koji je išao sa njom u odeljenje, zbijao šale na račun njene kovrdžave kose. Bila je besna, i pošto je bio jači od nje, seća se samo da je poželela da ga udari iz sve snage. A onda se on sapleo i pao. Pod je bio ravan i nije bilo ničega što bi prouzrokovalo dečakov pad, a Hermionu je proganjala neobjašnjiva krivica. Učinilo joj se kao da su njene misli dovele do toga. Tada je mislila da je to nemoguće.
- Nema potrebe da se plašiš, sve je to normalno - glas gospođe Dirksen, koja kao da joj je čitala misli, vrati Hermionu u realnost - na kraju želim da vam dam dokaz da ne izmišljam, jer delujete kao da mi baš i ne verujete.
- Ne želim da nas shvatite pogrešno - pravdao se Hermionin otac - ali ovo je veliki šok za nas.
Gospođa Dirksen mu ne odgovori, već iz male, tamno ljubičaste tašne izvuče kovertu adresiranu na Hermionu i stavi je na sto ispred sebe. Hermionina majka je uze i izvuče pismo, a zatim pročita na glas.
- Draga gospođice Grejndžer, sa zadovoljstvom Vas obaveštavamo da vam je obezbeđeno mesto u Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake. Prilažemo vam spisak neophodnih knjiga i opreme. Nastava počinje 1. septembra. Očekujemo vašu sovu najkasnije do 31. jula. Srdačno vaša, Minerva MekGonagal, zamenik direktora. - ona završi sa čitanjem i uputi začuđen pogled ka Dirksenovoj - Očekuju našu šta?
- Ah, ne brinite, sve ću vam objasniti, na raspolaganju sam vam za sva pitanja - odogovori joj ona smešeći se.
- Biće ovo zanimljivo, osećam - reče gospodin Grejndžer smešeći se - predlažem da razgovor nastavimo u dnevnoj sobi, ne bi bilo zgodno da nas komšije čuju kako raspravljamo o sovama i školi za veštice.
Dve nedelje kasnije
- Misliš li da Hermiona previše vremena provodi u svojoj sobi? - upita gospođa Grejndžer.
Sedela je na balkonu, sa gospodinom Grejnžerom, upijajući poslednje zrake sunca pred zalazak.
- Razumi je, sve je ovo novo za nju - odgovori joj muž, gledajući odsutno u daljinu - svakog bi zaintrigiralo brdo onakvih knjiga.
- Još uvek ne mogu da verujem - reče gospođa Grejndžer.
Bio je potreban veoma dug razgovor sa gospođom Dirksen da bi Grejndžerovi poverovali u činjenicu da im je ćerka veštica. Međutim, sve njihove sumnje behu otklonjene kada ih je ona povela do Dijagon-aleje kako bi Hermiona nabavila knjige i opremu za školu. Niko nije toliko besposlen da napravi ceo kvart samo da bi njih prevario, mislili su. Od tog dana, cela porodica je sa nestrpljenjem očekivala 1. septembar.
- Znaš li šta mene zbunjuje - reče gospodin Grejndžer, odjednom usmeravajući pogled na svoju ženu - To što se čini kao da joj je taj dar pao sa neba. Mislim, pogledaj mene i tebe, nijedno od nas nema magične moći, a koliko znam nisu ih imali ni naši roditelji. Zar to nije čudno?
- Razmišljala sam o tome još od kada nam je gospođa Dirksen došla u posetu - odgovori gospođa Grejndžer - i sinoć mi je nešto palo na pamet, jedna odavno zaboravljena priča. Sećam se da mi je majka pričala da je postojala neka tetka u njenoj porodici, i da se ponašala, pa čudno. Pričalo se da se bavi veštičarenjem, uglavnom rodbina ju je izbegavala. A onda se udala za nekog čoveka, kako kažu, još čudnjeg od nje i više je nikada nisu videli. Uvek sam mislila da je to mit, priča koja se prenosi sa kolena na koleno. Ali šta ako nije bila čudna, već samo drugačija od ostalih. I šta ako je naša Hermiona taj dar nasledila baš od nje?
- To ima smisla - reče polako gospodin Grejndžer - U svakom slučaju, ja sam ponosan na našu devojčicu.
U susednoj sobi, sklupčana na podu sa knjigom na kolenima, sedela je Hermiona. Upravo je čitala Standardnu knjigu čini za prvi razred i pokušavala da imitira pokrete za jednu jednostavnu čin svojim štapićem. Gospodin Olivander, od koga je kupila štapić, ju je upozorio da ne pokušava sama da izvede čini dok ne pođe u školu i nauči osnove, i Hermioni je to suzdržavanje veoma teško padalo. Pre nedelju dana, gospođa Dirksen ih je odvela u Dijagon-aleju, gde je Hermiona nabavila sve stvari potrebne za školu. To je bio njen najlepši dan u životu, i sada je nestrpljivo čekala 1. septembar. Više joj nije bila čudna činjenica da je veštica. Sada joj je sve izgledalo tako normalno i logično. Ona zatvori Standardnu knjigu čini za prvi razred i uze drugu sa gomile. Ova knjiga nije bila na spisku potrebnih udžbenika, ali Hermiona nje mogla da odoli potrebi da kupi nešto od dodatne literature. Knjižare su oduvek bile njeno omiljeno mesto i delovale su na nju kao što prodavnice igračaka i slatkiša deluju na drugu decu. Tako da kada se našla Kod Kitnjavka i Mrljavka, najveće knjižare u Dijagon-aleji, kupila je i nekoliko knjiga koje će joj približiti čarobnjački svet o kome do sada nije znala ništa.
- Manje od mesec dana i stižem na Hogvorts - pomisli uzbuđeno Hermiona a zatim se zadubi u čitanje Istorije moderne magije. Upravo je stigla do poglavlja o dečaku koji je pre 10 godina preživeo smrtnu kletvu....
* * *