YOU CHANGED ME (Harry Styles II sezona)

Chapter 26 - ''Adopt''

Ljut sam. Tako sam mnogo ljut! Ne na ono dvoje. Ljudi su jednostavno želeli da usvoje dete, ali nije prošlo onako kako su se nadali. Ljut sam na sebe. Smith me je lepo pitala da ne traži roditelje Edenu. Predložila je da neko vreme bude kod nas dok ne vidimo da li se slažemo.

Mogli smo još tada da ga usvojimo! Ali sam odbio! Mislio sam da će to biti previše za Stephanie. Nisam želeo da se veže za nas i mi za njega. Samo sam želeo da mu što pre nađu usvojitelje i da se vratimo na staro jer bi u suprotnom to bilo preteško. Pogotovu za nju.

Mah... Koga ja lažem? Želeo sam je samo za sebe, nisam želeo da je delim sa nekim drugim. Pa čak to bilo i samo jedno dete!

Bože koje sam ja đubre od čoveka! Ugrozio sam život jednog mališana samo zato što sam bio sebičan i ljubomoran. A što je najgore od svega, osećaj krivice se udvostručio jer mi je palo na pamet da bih se isto tako poneo kada bi mi rekla da nosi naše dete.

Harry Styles.

Nešto nevidljivo me steže oko grudi i izbija mi sav vazduh iz pluća. A potom prelazi na moj vrat i ne da mi da udahnem novu količinu vazduha. Na kraju se samo prepuštam tom glupom osećaju jer nemam snage da se borim.

,,Mišiću!''-njegov glas kao da uklanja svu lošu energiju koja meje zaposela i ponovo me vraća u život. Snažno udišem dok osećam kako srce ponovo počinje da mi pumpa krv, jače i brže nego ikada. ,,Jesi li dobro?''-pita kada mi se skroz približi. I dalje sam na krevetu, ne mičem se od kada je rekao.. da.. da su mog dečkića vratili.

,,Čupavi...''-jedva izgovaram, ali ga zato brzo hvatam za ruku koja je na mom obrazu. ,,On.. mi...''-počinjem, ali ne nalazim reči. Kako da izgovorim to? Želim i spremna sam, ali ne znam da li je i on.

Međutim, njegovo klimanje glavom i pogled mi govore da i ne moram da završim. Razumeo me je. I pristaje.

***

Vožnja do sirotišta traje predugo. Ali zaista predugo. Čupavi sve vreme drži moju ruku sem kada mora da je prebaci na menjač. Ali je onda odmah vrati i uhvati me. Tako mi daje do znanja da smo zajedno u ovome i da je naša odluka konačna.

Trudim se da dišem normalno dok hodamo ka vratima velike zgrade. Kao po običaju, Smith je ispred i čeka nas. Ima onaj nervozan osmeh koji je imala i kada smo došli prvi put zbog Edena. Uvodi nas unutra nakon što se pozdravi sa nama.

,,On je u ambulanti od kada je stigao. Henry i Kourtney su ga ostavili u petak, a ja od četvrtka nisam bila tu. Pozvala bih vas odmah.''-kaže. Bože... Moj dečkić od petka pati ovde, a ja o tome nisam ni imala pojma.

,,Kako je on?''-pitam slabašnim glasom. Plašim se da čujem odgovor, ali moram da znam.

,,Nije baš najbolje.''-kaže gledajući me očima punim zabrinutosti dok se penjemo uz stepenice. Srce mi jako lupa dok se trudim da bar disanje unormalim. Ali mi jako teško ide.

Kada stignemo na sprat, Smith nas povede kroz dugačak hodnik dok ne stignemo do staklenih vrata. Iza njih vidim medicinsku opremu, a kada ih ona otvori i pusti nas da uđemo, moje srce se slomi u param parčad.

Moj dečić leži bespomoćan na jedinom bolničkom krevetu koji imaju i izgubljenim pogledom gleda u nas. Izraz lica mu je previše tužan i iako to traje svega par sekundi, dok on ne shvati da smo to mi, to je dovoljno da me obmota osećaj krivice što ništa nisam učinila.

Kada napravim još jedan korak ka njemu, svoje malene usne razvuče u sitan smešak i odmah i ja učinim isto. Nešto slobodnije mu priđem i čučnem pored kreveta na kome leži. Odmah spustim usne na njegovo čelo.