YOU CHANGED ME (Harry Styles II sezona)

Chapter 9 - ''Promise''

Ponovo sam uradio ono zbog čega sam se pokajao. Rekao sam joj da ću možda jednog dana odustati. Ali neću. I sam Bog to zna. Od te devjčure ne mogu da odustanem. Ona je jedino dobro u mom životu, jedina svetla tačka. Ne mogu tek tako da je pustim.

Njen pogled dok sam govorio ono... Dok sam napuštao sobu... Zabolelo me je to. I sada me boli. Ali morao sam. Možda je to način da je probudim. I reći ću bilo šta, na sve načine ću probati da joj dam do znanja da ću ja uvek biti tu. Da ću ja biti jedini koji će je zauvek voleti.

Na trenutke mi se činilo da je i ona sama to shvatala dok sam izlazio iz sobe. Ali nisam mogao da budem siguran. Posle toga, kada sam se vratio, nisam nikako mogao da znam. I još više me je bolelo zbog toga. Jedina stvar koja me je bar na kratko izvukla iz te teskobe i koja mi je ulepšala ovaj dan, bio je njen zagrljaj. Njene ruke oko mene, zagrljaj koji mi je pružila i nada je ponovo bljesnula u meni.

Harry Styles.

Ne znam koliko je prošlo, samo znam da sam dugo sedela na kauču sa Liamovim rukama oko mene. Plakala sam tako dugo... Suze, moje misli, cela ova situacija, poslednji dani.. sve me je to previše iscrpelo. Mislim da sam zaspala dok me je moj brat tešio. Jer kada sam ustala sledećeg jutra, nalazila sam se pokrivena na kauču.

Već neko vreme ležim i gledam u plafon razmišljajući o onome što sam Liamu rekla. Ne znam da li je bila dobra ideja, ali on je sinoć bio jedina osoba koja je bila tu, pored mene i da njega nije bilo, pukla bih. Sve što se danima, nedeljama, pa čak i mesecima sakupljalo u meni, moglo je da eksplodira.

U suštini je lakše ispričati svoje probleme, nedoumice, osloboditi se toga. Jednostavno ti postane lakše. Ali to lakše kod mene je gotovo neprimetno. I dalje sam tužna i jedino što mi se po mislima roji jeste on. Moj Čupavi.

Voli me. Na samu pomisao, srce mi zatreperi. Želim i ja njega da volim. Ali on mora da mi pomogne u tome. Samo ne želim da odustane. Meni je potrebno vreme. Ako me istinski voli, biće uz mene i čekaće, zar ne?

***

Sa mislima o tome da je sve drugačije moglo da bude, samo da ja nemam stavove kakve imam i da dva puta nisam imala povređeno srce, zaspala sam ponovo. A kasnije kada sam se probudila, bila sam dosta odmornija i lakše sam se osećala.

Kim mi je pripremila doručak dok sam se sređivala. Ona je i sinoć bila tu, ali ja nisam imala pojma o tome. Kako kaže, nije htela da smeta dok sam pričala sa Liamom. Zahvalna sam joj na tome jer iskreno mislim da bi mi bilo neprijatno. Mada ona većinu stvari zna.

,,Nemoj da se ljutiš, ali Liam mi je rekao zašto si plakala sinoć.''-ona kaže pomalo nesigurno kada sednem za šank.

,,Okej je. Pretpostavljam da si i sama mogla da zaključiš šta će biti.''-kažem i uzmem zalogaj omleta koji mi je napravila. Biće ona dobra domaćica. A i dobra majka.

,,Da, jesam. Znaš.. iskreno, u početku mi se nije dopadao Harry. Ne znam ni da li sada mogu reći bilo ša bolje. Ne poznajem ga dovoljno, u suštini. Ali videla sam kakav je prema tebi. I to je valjda ono što je jedino bitno.''-kaže i uz uzdah klimnem glavom. Skroz je u pravu. Gledano kakav je on prema meni.. dopustila bih mu da me oženi.

Ou čoveče.. pa već jeste. Smejem se sama sebi i brzo dižem pogled ka Kim. Ne vidi me, hvala Bogu. Nastavljam sa svojim jelom u tišini potpuno koncentrisana na to.

Nakon ukusnog doručka, konačno sam otišla u svoju sobu i počela sa raspakivanjem stvari. Taman kada sam stigla do pola kofera, mobilni mi je zazvnio. Brook je.

,,Hej, Brook.''-javim se.

,,Ćao, Steph. Šta radiš? Prekidam te u nečemu?''-pita i ja sednem na krevet.