YOU CHANGED ME (Harry Styles II sezona)

Chapter 22 - ''Horrible day''

Koliko bih voleo da dani sa Edenom traju večno. Ili da ih je bilo barem malo više. Taj dečkić nam je ušao u živote i zavoleli smo ga. Poput pravog sina nam je. I kako sada da se odvojimo od njega i predamo ga drugim ljudima? Kako će on drugog čoveka zvati ''tata'' i drugu ženu ''mama''? Neće moći.

Navikao se na nas. Veruje u to da smo mu mi roditelji. Prihvatio nas je kao takve i nas dvoje smo tu ulogu. Možda je naša jedina greška što smo počeli da se ponašamo kao da smo mi usvojitelji. Ili je naša greška ta što smo ga previše zavoleli i dopustili mu da nam se uvuče u srca.

Kao da moje srce nije bilo dovoljno raspadnuto jer smo ga odveli. Kao da nisam bio dovoljno slomljen. Samo mi je još trebalo i da nju ugledam sa drugim i da se u potpunosti slomim.

Harry Styles.

U sekundi moje lice postaje mokro. Osećam da mi se srce raspada na milion komadića. Znala sam da će se ovo dogoditi i nisam sebi dozvoljavala da mislim uopšte o tome. Ali zar ovako brzo? Ne, ne želim. Ne može.

,,Ne...''-izustim tiho. ,,Reci mi da nije istina...''-moj glas se slomi isto kao i ja u suzama. On se iste sekunde spusti sa fotelje na pod i jako me privuče sebi. Slamam se. Ovo je jako teško.

,,Kako da uradimo to? Kako da ga predamo drugim ljudima?''-on pita, ali možda više onako za sebe. Glas mu je tako lomljiv. Rekla bih da plače.

,,Ne mogu da ga pustim, Čupavi.''-šapnem. Taj dečko je postao deo mene i deo mog života. Ne mogu da se odvojim od njega. ,,Ne želim...''

,,Ni ja, jedina moja. Ni ja. Ne znam kako ću podneti to. Kako da mu kažemo?''-sada sam sigurna. On plače. Moj Čupavi se slama zajedno sa mnom. Ovo je tako bolno.

,,Kako će on to podneti, Čupavi?''-pitam kada se uspravim. Gledam ga, ali njegov lik mi je mutan zbog suza. ,,Razboleće se. A oni ko zna da li će znati šta da rade.''-kažem. Ne mogu to da dopustim. ,,Ne možemo da ga damo, Čupavi. Ne možemo. On mora ostati sa nama.''

,,Ne može, srećo. Već je usvojen. Sva procedura je završena. On je sada.. dete tih ljudi.''-kaže i brizne u plač. Moj Čupavi plače i to dodatno otežava mom srcu. Imam osećaj da će da prepukne.

Pomerim se i jako ga zagrlim. Plačemo oboje. On plače kao beba i lomi svaki deo mene. Duša me boli dok ga slušam i dok mislim na ono što sledi. Kako je moguće da sam se toliko vezala za jedno dete? Ja i dete? Ta dva do skoro nikako nisu išla zajedno, a sada ne mogu da se pomirim sa činjenicom da će nas rastaviti.

Ne znam koliko smo dugo sedeli na podu i plakali i tešili jedno drugo. Napolju je pao mrak već. Kada smo se konačno pribrali i koliko toliko došli sebi, nekako smo oboje samo otišli u sobu. Umalo nisam ponovo briznula u plač kada sam videla svog nestaška kako mirno i bezbrižno spava.

Sutra u ovo vreme neće više biti sa nama. Spavaće u drugoj sobi, biće sa drugim ljudima. Srce me ponovo boli zbog toga.

Kada Čupavi i ja legnemo, on me samo jako uhvati i približi sebi. U ovom trenutku smo tu jedno za drugo i tako mora ostati. Jedno drugom smo sada jedina podrška. Ovo će biti tešak period za nas.

***

Sve vreme tokom vožnje do sirotišta gde ćemo.. ostaviti Edena, moje srce je tuklo tako jako, penjalo mi se u grlo. Trudila sam se da ne zaplačem zbog malog. Ne znam kako ću mu objasniti ovo. Ne znam jesam li sposobna za to.

Kada stignemo, Čupavi parkira, ali ni jedno od nas se ne usuđuje da otvori vrata. Dišem i pokušavam da se priberem, da ostanem jaka. Ali je teško. Jebeno mnogo je teško!

,,Hajde, mila.''-osetim njegov stisak na ruci. Ne pogledam ga, samo otvorim vrata i jedva se nateram da izađem. Čupavi iz gepeka izvadi kofer u kom su Edenove stvari i igračke. Otvorim Edenu vrata i odmah ga uzmem u svoje ruke. Želim d aga nosim i grlim koliko god mogu. Ne znam da ću ikada više i zbog toga moje srce sve više tone.