Tužna je naša priča bila. Tužni smo bili mi. I tužno smo se voleli. Tog oktobra, došli smo i do kraja naše priče. Sećam se kao da je juče bilo, a ne pre 10 godina. Znaš mila moja, ja sam njega mnogo volela tada, ali danas ga volim još više. Neke ljubavi se nikad ne prebole. Neke ljubavi ostaju zauvek.
Želeli smo novu šansu. Novi početak za nas. Bio je oktobar i kiša je padala. I bilo je hladno kao i sada. Vetar je duvao i ježio kožu dok sam ga čekala na peronu broj 11. U rukama sam stezala dve karte u jednom pravcu, dok mi je srce kucalo kao da se bori za svaki otkucaj. I vreme se tad zaustavilo. Prestalo je da teče. I ostalo je u toj noći, zarobljeno. Čekala sam na tom peronu mila moja celu noć. U masi svih tih lica samo sam njegovo tražila. Svaka senka mi je ličila na njega. Čekala sam.. I čekala... Dok voz sa našeg perona nije otišao. Bez nas. A ja sam ostala da stojim i gledam u praznu daljinu. U budućnost u kojoj sam znala da nema nas. Ali nisam otišla. Ostala sam. Do jutra sam ga čekala. Borila se sa suzama koje su se sušile od hladnoće. Sama, na onoj drvenoj klupi, gledala sam vozove koji dolaze, a ispraćala vozove koji odlaze. A zajedno sa njima i sve godine koje su ostale iza nas.
Pred zoru stigla je poruka. I dan danas pamtim šta je pisalo : " Bio sam noćas na peronu na kojem si me čekala. Tražila si me pogledom. Nadala se. A ja, nisam imao hrabrosti da ti pridjem. Ne čekaj me više, jer sam otišao. Ne mogu da gledam kako te povredjujem, a ti mi svaki put oprostiš. Znam da me voliš, ali nemoj više. Nemoj. Ne zaslužujem tvoju ljubav. Obećao sam ti sreću, a samo ti tugu donosio. Zato sam i otišao. Da bi bila srećna. Jer ne znam da te volim onako kako sam trebao. Kako se voli neko kao što si ti. Izvini. Idi sada.. Molim te. I oprosti mi, ako možeš. Zbogom!
A u potpisu TVOJ TUŽNI DEČAK.
Ustala sam sa klupe, bacila pocepane karte i izbrisala suze. A onda.. Samo sam otišla. I sve do danas nisam ga spominjala. E mila moja, koliko je tog dana kiša padala. Kao što i sada pada. Bez prestanka. I hladno je opet. I vetar duva. Kao tog dana. Kao tog datuma. On je otišao pre 10 godina, a ja ga još uvek volim kao prvog dana. I čekam da se vrati.. Tužno, zar ne? A takvi smo i mi bili... Tužni i uplašeni. Sudjeni i nesuđeni.
• Kristina Mihailović •
