Zvao sam je sa skrivenog broja. Znao sam da se neće javiti. Ali eto, zvao sam je da joj čestitam. Čuo sam da se verila, da će uskoro da se uda za njega. Hteo sam da joj poželim sreću jer zaslužuje da bude najsrećnija na svetu. Da joj kažem da bih voleo da je vidim u beloj venčanici, onako nasmejani i pomalo uplašenu. Kako se raduje, kako pleše, kako se pravi važna. Kako se smeje dok skriva suze u očima. Znam da će plakati. Emotivna je ona. Nikad nije znala da sakrije suze i ako se trudila. A bila je lepa i kada je plakala. Rekao bih joj da znam da će biti najlepša mlada. I da se ne plaši. Hteo sam da joj čujem glas, samo na tih par sekundi. Da joj kažem izvini za sve i žao mi je što nisam ja taj kome je rekla da. Što ja neću biti taj koji ce je držati za ruku i biti najponosniji što nosi moje prezime. Što neću sa njom zaigrati prvi ples, pa da je dignemo visoko i zavrtim jako u onoj venčanici. Što joj neću pevati našu pesmu, onu koju najviše voli. Žao mi je.. Znao sam da se neće javiti. I bolje.. rekao bih joj.. a možda bih i zaćutao. Da joj ne kvarim sreću. Da ne plače zbog mene. Dovoljno je suza isplakala. Neka je. Neka bude srećna. Zaslužila je.
Kristina M. 🖤
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
