Volela bih da sam imala priliku sve u lice da mu kažem. Da nisam samo ćutala, onda kada je trebalo da pričam. Da sam mu tada samo rekla koliko je sebičan i licemeran. I da sam se milion puta pokajala što sam ga zavolela. Da mu nikad nisam verovala, i da me je svaka njegova laž vredjala. Da sam mu pružila drugu šansu sa nadom da ćemo bar prijateljstvo neko sačuvati, ali nismo umeli ni to. Da sam samo imala hrabrosti da ga pitam šta je u meni video i da li je ikada imao neka osećanja prema meni. Da sam samo bila malo pametnija i da nisam more suza zbog njega isplakala. Da mu nisam praštala i zaboravljala svaku grešku. Da sam u tom pogledu samo videla zlo umesto što sam dobro tražila. Da nisam bila glupa pa verovala da će se jednom promeniti. Da sam samo znala da se takvi nikad ne menjaju. I da sam imala snage ranije da odem od njega. I da ni jedan trenutak ne posvetim njemu i ne pravim toliko upomena. Da mu se više nikad ne javim ni na ulici, a kamoli na poziv u kasno doba noći. Da nisam slušala svaku njegovu ' Ti nisi ovo zaslužila, izvini, kajem se' .. Da sam samo umela da prestanem da ga volim još ranije. Da nisam godine izgubila tražeći njega u drugima. Da nisam strahovala od svakog susreta i da mi svaki put srce nije sišlo u pete kada bi prošao pored mene. Da sam samo znala da ga pošaljem u zaborav kada je trebalo. A kada bi i imala priliku sve u lice da mu kažem, ništa ne bih rekla. Sada je i onako za sve kasno, sada više ni reči nemaju svoju vrednost, niti bi srce ponovo da pati. Valjda je tako moralo biti. Odavno je naš sat otkucao. Nema nas više ni u jednoj priči. Obični stranci koji prodju jedno pored drugog. Obični stranci koji se više i ne gledaju.
Kristina M. 🖤
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
