YOU CHANGED ME (Harry Styles II sezona)

Chapter 23 - ''First fight''

Upalim auto i krenem. Put do stana mi se čini jako kratak jer sam uglavnom razmišljala kako da objasnim Harryu ovo. Nisam ja kriva za ono što se dogodilo, ali može li i on to da shvati? Ne znam. Mogu samo da se nadam.

Kada stignem do zgrade, njegov auto ne vidim ispred. To mi stvori nervozu u telu. A to se samo poveća kada ga ne zateknem ni u stanu.

,,Gospode!''-uzdišem snažno i bacam se na kauč. Odmah uzimam mobilni i okrećem njegov broj. Zvoni, ali se ne javlja. ,,Hajde, Harry.''-kažem tiho za sebe moleći se da podigne slušalicu i javi se. Noge mi cupkaju u mestu od nervoze, u stomaku mi se kuva.

Ponovo ga zovem, više ne znam ni sama koji put. Ali ovoga puta čujem zvuk koji označava da je telefon isključen. Isključio mi je telefon! Zašto?! Jer me je video da me je drugi dečko poljubio! Velika stvar! Pa nije spavao sa mnom!

Besno ustajem i šutiram stočić tako da se prevrće i razne sitnice ispadaju iz korpe svuda po podu. Jatučiće besno bacam sa kauča na pod dok vrištim od besa. Na kraju zaobilazim sve to i odmah odlazim u kupatilo. Brzinom svetlosti se skidam i ulazim u tuš-kabinu. Ne želim da još nešto polomim ili uništim stan.

Spuštam se na još uvek hladne pločice i pokušavam prvo da normalno prodišem. Mada to usporava voda koja mi kvasi kosu i telo. Svejedno, nekako uspevam i sa njom da se izborim.

Kada se okupam i izađem iz kupatila, ne dozvolim sebi da mislim o onome od danas. Obučem se i sednem da čitam knjigu. I potpuno sam u tome sve dok ne osetim da jedva čitam. Podignem glavu i vidim da je napolju sunce zašlo.

Leto je, i dalje se vidi, ali nema sunca. Završim poglavlje i ostavim knjigu pre nego što odem do dnevne sobe. Stočić samo zaobiđem i pravim se da ne vidim lom koji sam sama napravila.

Ponovo pokušavam da pozovem Harrya. Telefon mu ovoga puta nije iskljčen, ali opet neće da se javi. Okej. Onda ću ti blokirati telefon, dupeglavcu jedan. Kucam poruku, kopiram je i krećem sa slanjem.

*Odgovori na proklete pozive.*

Šaljem istu poruku jednu za drugom. Šaljem je mnogo puta. Prsti mi se koče i kada moj telefon počne da blokira, tek se onda zastajem sa svime. Pogledam koliko sam poruka poslala.. 134. Dobra sam. Ne. Odlična.

Zadovoljno ostavljam telefon sa strane i odlazim u kuhinju. Sipam sebi sok iz fižidera i dok stojim naslonjena na šank i ispijam ga, čujem ključ u bravi. Hah, poruke deluju. Da sam barem odmah to uradila.

On ulazi u stan, ali me ne primećuje zbog zida koji odvaja kuhinju od hodnika gde su ulazna vrata.

,,Šta, dođalova...?''-čujem ga da psuje dok prilazi stočiću koji sam oborila. ,,Steph!''-poviče i iznenadi me jer to zvuči pomalo uplašeno i zabrinuto. Pre nego što uopšte otvorim usta, on otrči u hodnik koji vodi ka mojoj sobi i kupatilu.

Čujem da me još jednom pozove dok me tamo traži, što ja i puštam jer pomalo uživam u ovome. Sada je zabirnut jer me nema i još je stan u haosu. Smeškam se malo tome jer upravo otkriva da u suštini brine za mene. Kada se vrati, praviće se da je ljut.

I uprvao se to događa kada ga ugledam na vratima. On tu zastane i njegovo lice se u samo jednoj sekundi pretvori iz zabrinutog u ljutito. Ali moje oko to sve isprati. Čaša koja mi je kod usana prekriva mali smešak koji mi je na usnama.

Popijem još malo svog soka dok se moje lice ne uozbilji. On za to vreme napravi par koraka i zaustavi se blizu zidića koji kuhinju deli od ostatka velike prostorije.

,,Zašto se ne odazivaš kada te zovem?''-pita. Glas ne mogu najbolje da mu dešifrujem, ali bih rekla da su ljutnje i zabrinutost pomešani. Mada.. mislim da ovo prvo dominira, na moju nesreću.