Isak

12

. . .

- Nismo večerali – primetim kad dovezem Aleksandru kući.

- Ionako ti se nije dopao snobovski restoran – nasmešila se.

- Tako je.

- Nisam. Šta ćemo sad?

- Ja idem na spavanje, sutra radim.

- A sastanak?

- Gotov je.

Pa nema seksa, kako je gotov? Nemoj da planeš na nju.

- Samo toliko? – pitam kulturnije.

- Da. Naredni ću ja da isplaniram.

- Biće i narednog? – koliko ih uopšte ima?

- Ako želiš.

- Želim – ispalim spremno. Možemo i odmah.

- Onda se vidimo tad.

- Kad? - nije rekla kad.

- Ne znam kad isplaniram sastanak.

- Sutra u devet? – predložim.

- Javiću ti.

- Kad?

- Aman Isače! Ne znam, imam obeveze, život, nazvaću te sutra u u redu?

- U redu – kažem ne baš oduševljeno.

- Laku noć.

- Laku noć Aleksandra.

. . .

Nakon prvog sastanka čekam drugi a ja nisam pobornik čekanja. Obično sam ja taj koji zovi, obično mene čekaju.

- Sve u redu? – pita me Igor.

- Da.

- Nervozan si – primetio je.

- Očekujem važan poziv.

- Nešto u vezi posla?

- Ne, privatno je.

- Aleksandra – pogodio je iz prve.

- Da – izdahnem.

- Ona je dobra osoba – rekao je kratko.

- Znam.

- Tvoj sin je smatra majkom – dodaje.

- I to znam Igore.

- Ali mi nismo dobri ljudi Isače i ti to znaš, zato si poslao Mateju što dalje od sebe.

- Zašto mi ovo govoriš? – namrštim se.

- To uzbuđenje koje sada osećaš, zov lova ili možda osećaj za normalnošću neće trajati večno a to neće biti fer prema nikome.

- Ti misliš da mi nikad nećemo biti normalni?

- Možemo da pokušamo ali je li pokušaj vredan toga da tvoj sin izgubi jedinu stabilnu osobu koju ima u životu? Ljutio se ti ili ne, Aleksandra je njegov spas. Posmatram ih, ona ga voli kao da je njeno rođeno dete. Poznajem tvog sina, čuvam ga, brinem se za njega a on je napokon srećan.

- Aleksandra smatra da njemu treba otac.

- Naravno da mu treba, svakom detetu je potreban otac.

- Ali ne kao ja – shvatim.

- On je jedina čista i dobra stvar u tom životu, i u mom a ja mu nisam ništa, a Vuk? Vuk ga obožava.

- Problem je što želim Aleksandru, želim je za svog sina ali želim je i za sebe...

- Jer imaš osećaj da sa njom postoji nešto više – znao je šta sam želeo da kaže.

- Da, više od ovog sveta u čijoj prljavšiti plivamo svakog dana.

- I nećemo isplivati a žena kao ona neće plivati sa tobom, ne želiš da pliva sa tobom. Ja radim za tebe i ne moraš da me slušaš ali razmisli dobro da li si ti neko ko može biti normalan, ako misliš da možeš biti otac i suprug svi ćemo ti pomoći u tome a ako se dvoumiš nemoj da sjebeš život svom sinu. Toliko od mene.

Igor je izašao a ja sam dobio sms od Aleksandre.

Večeras u osam. Kod nas.

Nas? To su ona i Mateja.

Koliko si vredan svog imena, Isače?

. . .

Ja nisam čovek koji je vredan svog imena. Jer da jesam ne bih bio ovde. Ovaj put sam uđem u kuću.

- Ćao tata – Mateja mi se nasmešio.

- Mama je spremila večeru – dodaje.

- Zdravo Mateja. Odlično jer sam gladan.

- Onda idemo da jedemo – krenuo je ispred mene i pratio sam ga.

Aleksandra nas je dočekala sa osmehom i normalan život je delovao tako obećavajuće.

- Gladan? – pita me sa osmehom.

- Veoma – gladan sam mnogih stvari.

- Hajde smestite se.

Primećujem da je Mateja opušteniji nego inače, započinje razgovor sa mnom i sve to teče nekako spontano a Aleksandra je nasmejana, smeje se i kad gleda u mene. Sve je bilo primamljivo.

Nakon večere Aleksandra je rekla Mateji da mi pokaže šta je napravio u vrtiću, bila je to pepeljara od makarona koje su obojene, bila je grozna ali nikad mu to ne bih rekao. Rekao bih da smo razgovarali ali uglavnom je on pričao a ja sam slušao, ili bi odgovorio na neku od poruka koje sam dobijao, problemi ne znaju za porodično vreme, a do skoro nisam znao ni ja.

Kad je došlo vreme za spavanja Aleksandra je smestila Mateju u krevet a mi smo sišli dole. Oni imaju svoj tempo i tek sada to shvatam.

- Ćutljiv si – pružila mi je čašu. Moj omiljeni viski.

- Samo posmatram – ima puno toga za posmatranje.

Sela je pored mene.

- Nije to u pitanju.

Kao da je znala da imam nedoumice.

- Učiš, Mateja je srećan, bićeš ti dobar otac, veruj mi.

- Zašto ti je to toliko važno?

- Jer je roditeljstvo nešto najlepše na svetu.

- Ja mislim da si ti nešto najlepše na svetu – priznam.

- Koliko sastanaka mora da prođe da bih te poljubio?

- Poljubio si me pre prvog sastanka, i na prvom.

- Mislim da nisam.

- Jesi – namrštila se.

- Ti si mene poljubila – podsetim je.

- Mislim da ne treba da kvarimo tradiciju – dodam.

Nasmešila mi se ljupko a onda je uzela moje piće i spustila ga na sto. Ustala je i pružila mi ruku. Ne razumem šta sve ovo znači ali ustanem i uhvatim je za ruku. Krenula je ispred mene i nakon nekoliko koraka shvatam kuda idemo. Ka spavaćoj sobi. Njenoj spavaćoj sobi.