Put do mog srca 🔚

1.

TIFANI

"Tifani, ručak je spreman!" -Budi me glas moje majke.

Prevrnem se na drugu stranu kreveta, jer sam i pored šestočasovnog sna i dalje mrtva umorna. Sledeće što vidim je moja majka koja podiže roletne i osećam zaslepljujuću sunčevu svetlost. Ja beskrajno volim svoju majku, ali ove njene posete će mi jednom doći glave.

"Mama, pusti me da spavam!"

"Hajde ustaj, neću da se ponavljam. Želim da razgovaram sa ćerkom pre nego što mi opet pobegneš na posao."

Nevoljno napuštam udobnost svog kreveta, već razmišljajući o trenutku u kom ću mu se vratiti. Definitivno previše radim, ali ipak je to ono što me najviše ispunjava. Posle mukotrpnih godina studiranja i još gore specijalizacije konačno mogu da kažem da sam uspela u ispunjavanju svojih ciljeva.

"Odmah dolazim!"

Započinjem dan dugim tuširanjem za koje znam da će mi majka prigovarati, a nakon oblačenja u udobnu trenerku odlazim do trpezarije u kojoj se susrećem sa besnim pogledom moje majke.

"Tifani, moraš da smanjiš sa tim radom. Dete, vidi na šta ličiš sa svim tim tvojim dobrovoljnim dežurstvima."

"Mama, dobro sam. Znam da se brinem o sebi..." -Detinjasto se pobudim i zaradim popreki pogled moje drage majke.

"Ista si tvoj otac, neće posao nigde pobeći, ali porodica hoće. Znaš li ti koliko ti je godina?"

Imala sam gotovo sve u životu i to sam postigla samo zahvaljujući svom radu i trudu. Imam svoj stan, posao za pozavideti, auto i modernu garderobu, ali istini za volju nemam nikoga pored sebe. Medicina je od mene tražila da se odreknem mnogih užitaka, a ja sam večito smatrala da za muškarce nemam vremena.

Veza traži posvećenost i iziskuje slobodno vreme, kojeg ja nikada nisam imala na pretek. Tokom godina sam imala par kraćih veza, ali nijedna od njih nije bila ozbiljna jer ni jedan muškarac nije bio spreman na posledice zabavljanja sa doktorkom. Moj umor zbog predugih smena i noćna dežurstva su uništili svaku moju dosadašnju vezu.

"Mama, ne počinji, molim te..." 

Tiho sam se pomolila da me majka makar ovoga puta ostavi na miru, ali ona je bila uporna u svojoj nameri da mi pokaže koliko grešim.

"Znaš li ti da Anina majka šeta već treće unuče, a najstarije je već krenulo u školu..."

"Baš lepo i kakve to veze ima sa mojim životom?"

"Kako nema, pa Ana i ti ste vršnjakinje?! Ajde prvo si studirala, onda si išla na specijalizaciju, a koji sad izgovor imaš?"

"Mama, Ana je se udala godinu dana nakon srednje škole. Nigde ja ne žurim, biće vremena i za to."

"Tifani, lepa si i uspešna. Zar je toliko teško pronaći muškarca?"

"Vidiš da jeste, a sad me pusti da jedem na miru; umirem od gladi..."

Nikada za sebe nisam smatrala da sam posebno lepa i unikatna, ali izgleda da sam ipak imala previsoke kriterijume kada su u pitanju muškarci. Svakom sam nalazila neku manu, jer sam tragala za onim što sam osetila jednom pre mnogo godina. Nisam želela da se skrasim pored nekoga ko nije imao "ono nešto" koje je meni bilo toliko bitno. Meni je potreban neko kome ću pripadati i ko će me štititi, ali će isto tako u meni buditi strast i požudu. 

Veze u kojima sam obično bila mogla sam opisati kao mirne luke, ali baš previše mirne. Muškarci su mi pružali pažnju, ali obično tu nije bilo nikakve vatrene strasti i ja sam kasnije shvatala da je taj odnos više ličio na prijateljstvo nego na vezu.