Još jedan srećan kraj 🔚

29.

Teodor 

Zaista sam uživao u vremenu koje sam proveo sa Zoi, jer su mi nedostajale večeri sa njom, ali na žalost sam se ipak morao vratiti porodičnoj kući. Već par sati sam osećao nervozu jer nisam znao čemu je Elena želela da razgovara sa mnom. Nadao sam se najboljem ishodu jer nam je za potpunu sreću trebala i ona vesela tinejdžerka.

Parkirao sam automobil u garažu i uputio se ka svojoj sobi da se istuširam i presvučem posle preduge smene. Pogled mi je odvukla moja snaja koja je sedela na garnituri razgovarajući sa mojim bratom i milujući njen sada već izraženi trudnički stomak. Njih dvoje su imali prelepu porodicu koju će sa nešto više od dva meseca upotpuniti devojčica kojoj su se toliko nadali.

Nadam se da ćemo to uskoro biti Zoi i ja. 

Pored mene je protrčao Stefan koji je već uveliko hodao, a za njim je išao David koji je jednostavno obožavao svog mlađeg brata. Pozdravio sam ih sa osmehom i nastavio prema svojoj sobi, trudeći se da budem što brži. 

Pošto sam znao da nam je za ovaj razgovor potrebna i Viktorija, uputio sam se ka sobi u kojoj su bili blizanci. Trudila se da svaki slobodni trenutak provede sa njima i iako se uvek bila nasmejana, iza tog osmeha su se krile mnoge brige, jer ona još uvek nije znala da li je Luka imao neka teža oštećenja od teškog porođaja. Svi smo sa nestrpljenjem čekali da oni napune godinu dana jer ćemo tek tada znati na čemu smo.

Nikolas i Viktorija su se vratili svojim obavezama, usklađujući ih sa blizancima što nije bilo ni malo jednostavno. Nastavili su život srećni, ali ipak su strepeli od budućnosti koja očekuje njihovog sina.

Čuo sam Viktorijin glas dok je razgovarala sa blizancima i pokucao sam na vrata pre nego što sam ušao. Na licu je imala onaj dobro poznati majčinski osmeh držeći u naručju Luku, dok je Dajana mirno spavala u krevecu do njih.

"Izvini što te prekidam, ali Elena želi da razgovara sa nama."

"Dolatim za par minuta, samo da uspavam Luku."

"Ne moraš žuriti."

"Idi ti kod Elene, Luka večeras ponovo ne želi da spava, za razliku od njegove sestre."

"Da li ti je potrebna neka pomoć?" -Pitao sam je, iako sam unapred znao da će odbiti.

Viktorija je u svemu želela da bude samostalna, tako da je retko prihvalata bilo čiju pomoć; iako joj je ona bila potrebna jer su se Nikolasove smene znale i te kako znale odužiti . Mi smo se svi trudili da budemo tu za oboje, ali Viktorija se plašila da bi mogla postati kao njena majka koja joj nije posvećivala pažnju ostavljajući nju i njenu braću posluzi.

"Ne, ali hvala ti na ponudi, vidi se da si i ti premoren."

Osmehnuo sam joj se, jer je bila u pravu, trebao mi je san koji ne verujem da ću skoro dobiti. Razmišljao sam da uzmem još jednu kafu, ali sam shvatio da su velike šanse da mi se od nje smuči. Velika ironija je ta što lekari odlično znaju koliko je san važan za normalno funkcionisanje organizma i uvek ga preporučujemo pacijentima, dok ga mi često izbegavamo zbog dužine smena i odgovornosti koja je sastavni deo našeg posla.

Poslušao sam Viktoriju i potražio majku u njenoj radnoj sobi, ali ona je bila prazna što me iskreno iznenadilo. Posle duže potrage čuo sam tihi smeh sa terase koja je bila u sklopu spavaće sobe mojih roditelja. Džejkob je često tokom načeg odrastanja bio odsutan jer je imao ogromne obaveze sa vođenjem bolnica i proširivanjem posla, ali se uvek trudio da makar vikende provodi kod kuće. Sve što posedujemo je upravo zahvaljujući našim roditeljima koji su svoje živote posvetili ulaganju i preuzimanju rizika, kojih je bilo mnogo; ali čak i pored svega toga njih dvoje su održali skladan brak.