Savršeno nesavršeni (Završena)

192. deo

Progutam knedlu u grlu te sklonim pogled sa njegovih očiju koje su pomno posmatrale moje usne. Dohvatim pištolj sa stola te mu se izmaknem.
J: ,,Nastaviću da uvežbavam pa šta bude, biće."
Nervozno povučem obarač ne pogodivši crvenu tačku.
M: ,,Nemoj da budeš nervozna dok pucaš."
Uhvatio me je za ramena.
M: ,,Opusti se."
J: ,,Ne mogu."
Stegnem pištolj u rukama. Ne mogu da se opustim dok mi stoji tako blizu. Ne mogu da ne osećam tenziju dok drži ruke na mojim ramenima. Zašto me čini tako nervoznom?
Uzdahnem te slučajno ispustim pištolj iz ruke.
M: ,,Da li si doručkovala?"
Podigao je vatreno oružje umesto mene te ga je stavio na sto.
J: ,,Nisam. Ustala sam i odmah sam počela da pucam. Trebalo mi je ovo da me probudi."
Uhvatio me je za ruku koju sam stavila na pištolj.
M: ,,Doručkuj i popij vode, onda pojedi nešto slatko kako bi imala dovoljno koncentracije."
J: ,,Nemam apetit."
Moj želudac momentalno napravi neprijatan zvuk kao da razume da lažem te traži pravdu.
J: ,,Dobro. Ješću nešto."
Sklonio mi je ruku sa pištolja te se naslonio na sto kako ne bih ništa mogla da dohvatim sa njega. Čak i da želim, ne bih mogla, njegova široka ramena bi me u tome sprečila.
Odmahnuo je glavom prema kući.
J: ,,Idem... idem."
Nezadovoljno promumlam te pođem.

Divan miris iz kuhinje je dopreo do mene čak iz hodnika. Nasmejala sam se ugledavši Ognjena u kuhinji kako sprema doručak.
J: ,,Dobro jutro."
O: ,,Oh, dobro jutro."
Priđem mu otpozadi te pogledam kroz njegovo rame šta sprema.
Koliko dugo nisam jela tople sendviče?
Jedva čekam da sednem i da ih jedem. Kako sam samo mogla reći da nemam apetit kada bih smazala čak i tri sendviča odjednom?
J: ,,Kada si se probudio?"
Odlučim da mu pomognem te prenesem dva spremljena vrela čaja na sto.
O: ,,Čim sam čuo pucanje odmah sam se trgao iz sna. A kada sam video da te nema onda sam pretpostavio da ti pucaš."
Stavio je nasred stola tanjir a potom je seo. Ošinuo me je pogledom.
J: ,,Šta?"
O: ,,Operi ruke prvo."
Prevrnem očima jer mi se stomak ponovo oglasio. Na brzinu operem ruke u kuhinji te se bacim na doručak.
J: ,,Bože, setih se zime kada smo jeli ovo. Sećaš li se? To je bilo posle snimanja one reklame parfema."
On otpije gutalj kafe te klimne glavom.
O: ,,Itekako se sećam. Bio sam veoma ljut na tebe taj dan jer sam sve vreme čekao napolju da završiš a bilo je hladno, veoma hladno. Nisu me puštali jer nisam imao akreditaciju. A nijednog kafića nije bilo u blizini."
Umalo da se ne zagrcnem hranom od gromkog smeha koji sam ispustila.