Samo prijatelji. ✔️

Dvadeset peto poglavlje.

Beži, Elena! čujem očev glas ali njega nema nigde.
Osećam da me neko guši, ali nema nikoga.

Tata? Gde si?! vičem u nadi da će mi pomoći da se izbavim iz ovoga što mi se dešava

Nisi uradila ono što sam ti rekao. Istraži, Elena, ISTRAŽI! po prvi put sam čula tatino vikanje.
Uvek je pričao smirenim tonom, nikada ga nisam videla toliko ljutog da ovako viče.

Odjednom čujem još jedan poznati glas kako me doziva. San postaje java i sve se završava.
............

Elena? ponavlja Fran zabrinuto
Odjednom ustajem iz kreveta, prelivena znojem i suzama. Ponovo san, ponovo košmar.

Fran.. počela sam da ga dozivam

Tu sam, malena. rekao je i zagrlio me snažno

Šta si sanjala? Počela si da plačeš, zatim okrećeš, zato sam te probudio. obratio mi se

Tatu. Ovo mi se često dešava. rekla sam brisajući suze

U redu je, to je samo san. Sada sam ja pored tebe, nemoj da se plašiš. rekao je i poljubio me u čelo.

Za samo dva minuta, smirio me je. Da sam bila sama do jutra bih plakala. Dobro je što je tu, što ga imam.

Uporno mi govori da istražim! rekla sam povišenim tonom i iznervirana

Onda ćemo ići. pogledao me je i obrisao još jednu zalutalu suzu.

Kada? upitala sam ga

Sada je sreda. Idemo u petak. Taman imamo vikend ako treba duže da se ostane. objasnio mi je plan

Ali, znaš da ne smemo da odemo iz doma, bar ne bez dozvole. rekla sam i uzdahnula

Nemoj ti da brineš o tome. Srediću ja sve.

Ali,.. nije mi dozvolio da završim već me je poljubio, zatim pokrio ćebetom.

Ajde spavaj. Umorna si. rekao je i zagrlio me.
Osmehnula sam se i prepustila se bez straha, jer sada je on ovde. To mi je bilo dovoljno.
..............
Petak je brzo došao. Bilo je vreme da krenemo ka mom gradu. Jako sam se plašila, jer nisam znala šta ću pronaći i  da li ću uopšte nešto saznati.
Olakšavajuća okolnost je Fran. Da nije njega, ne bih mogla ovo sama da uradim.

Spakovala sam odelo za svaki slučaj u mom malom rančiću. Nadala sam se da ćemo se vratiti odmah večeras sa nekim informacijama, ali ipak sam spakovala stvari za ceo vikend. Nikad se ne zna šta se može dogoditi.

Izašla sam napolje i u autu sam ugledala Frana. Ušla sam unutra i poljubila ga.

Zdravo ljubavi. nasmejano sam  rekla da bih sakrila nervozu, strah i tremu.

Zdravo malena.Kako si? ali njemu ništa nije promaklo, poznaje me nekada bolje i od mene same.

Biću dobro, obećavam. rekla sam, a zatim vezala sigurnosni pojas.
Konačno smo krenuli. Biće ovo jako bolno i zanimljivo putovanje.

Posmatrala sam put do  mog grada. Sve je ostalo isto, sve mi je bilo poznato. Nedostajalo mi je sve ovo. A najviše moja porodica. Ubijalo me je to, što dolazim, a njih ne mogu videti. Ali ovako je moralo da bude.

Bili smo blizu mog grada, jer sam ugledala crkvu koja mi je urezana u sećanje. Tu smo stalno dolazili sa tatom. Piter i ja. Bila su to jako lepa, srećna vremena.U tom trenutku sam osetila da se Fran znoji i da je prebledeo. Nešto se dešava, a ja ne znam šta.

Je l sve u redu? upitala sam

Dddaa. zamuckivao je

Prećutala sam iako sam znala da nešto nije kako treba.

Nakon nekoliko trenutaka, stigli smo. Dobila sam još veću tremu, ali morala sam sve to da prebrodim. Zajedno sa Franom.

Elena, šta se tačno dogodilo sa tvojim ocem? upitao me je sa ozbiljnom facom koja me je pomalo i plašila

Morala sam kad, tad da mu kažem, ali to je bolna tema za mene. Uvek ostavlja jak utisak na mene.

Već sam ti rekla, ubili su ga. Nije poginuo zbog saobraćajne nesreće, već se desilo ubistvo posle toga. nekako sam izgovorila bez detalja. Nisam rekla način ubijanja. U glavi mi se pojavila scena lopova kako glavu mog oca udara o volan. Brzo sam skrenula te misli, za moje dobro.

Krenula sam da koračam i prekinula naš razgovor. Samo sam primetila promenu njegovog raspoloženja.

Pratio me je, brzo sam hodala i sve vreme ćutala. Nije me ništa pitao.

Nakon pet minuta hoda, našli smo se u ulici gde sam pronađena 'pijana' posle izlaska. Odavde ćemo krenuti.

Zašto smo došli kod prodavnice satova? upitao me je, očito zbunjen

Ova prodavnica je razlog mog dolaska u 'Škorpion'. odgovorila sam
Videla sam njegovu zbunjenu facu ali nešto je krio od mene.

Ne razumem? ponovo mi se obratio

Ovde sam jedne večeri došla u nadi da ću naći sat, inače to je... u tom trenutku moje oči su zapazile Franov sat.
Dobila sam blagi šok. Osetila sam znojenje, jako lupanje srca. Nemoguće. To je isti sat kao što je imao moj otac.
U tom trenutku sam izgubila moć govora. Razmišljanje me je ubijalo.Zašto taj sat nosi Fran? Ne, nemoguće. Sve crne i negativne misli sam oterala, ali jedna mi se stalno vraćala.

TAJ SAT JE BIO UNIKAT. rečenica koja mi je odzvanjala u glavi.
Čujem Franov glas, ali ne razaznajem reči.

Sledeća misao koja mi je prošla kroz glavu je ta da je taj sat imao samo moj tata.
To me je već dotuklo.

KO SI TI, UOPŠTE?! viknula sam  najjače što sam mogla  i pustila svoja osećanja napolje. Ljutnja. Bes. Mržnja.

Malena.... počeo je da govori