Samo prijatelji. ✔️

Drugo poglavlje.

Sat vremena ležim i beznadežno gledam u zid, kao da će mi on pomoći i izvući me iz ove situacije. Nisam ni sanjala da ce me majka kazniti na ovakav način. Za svojih 17 godina ovo je najgora kazna koju mi je dodelila. Nisam želela da ovako ispadne. Ona ne zna istinu. Kada bi saznala šta se zapravo dogodilo sve bi bilo drugačije. Ali ne mogu da joj kažem. Bolje je da misli da sam se slučajno našla u prodavnici pijana nego pravu istinu.Otac me je učio da uvek pričam istinu i uvek sam se toga držala. Ali ovog puta moraću da ga izneverim. Pa makar me to koštalo da odem u drugi, nepoznati grad. 

Veče je prošlo mirno, niko nije pokušavao da me uteši.Ni mama, a ni Piter. Ovo je mnogo teže palo Piteru, ali možda je tako i bolje. 

Gledam na sat i vec je 21h.Ustajem u nameri da popijem vodu jer sam od silnog plakanja ožednela. Taman kada sam htela da uđem u kuhinju začula sam mamin glas i shvatila da priča telefonom. 

Možda je greška, ali svašta sam tolerisala. Njene grafite koje je pisala po zidovima, pijane izlaske čak i svađe u školi sa profeosrima, ali dosta je bilo Kenane. rekla je tužnim glasom 

Ja svoju ćerku volim najviše na svetu i ovim potezom joj pružam priliku da se promeni na bolje. Nadam se da razumeš.  shvatila sam da priča sa svojim bratom odnosno mojim ujakom Kenanom. 

Vratila sam se u svoju sobu bez vode jer je žeđ iščezla. Legla sam i molila Boga da mi oprosti jer sam slagala o dešavanju pre dva dana. Lagala sam čak i policiju. Ali ne boli me to toliko kao činjenica da sam slagala nju, moju majku. 

Dan ranije: 

Gospođice Vans, da li možete da nam kažete šta se dogodilo? pitao me je jedan od policajaca. 

Progutala sam veliku knedlu koju sam imala u grlu. Pokušala sam da smirim svoje telo koje je drhtalo, kao i svoje srce koje je sve brže kucalo kako je vreme prolazilo. Smogla sam snage konačno da progovorim. 

Da, naravno. rekla sam toliko tiho da sam pomislila da uopšte nisam ni izgovorila 

Nastavila sam sa svojim izlaganjem znajući da ako saznaju da sam slagala da ću biti u još većoj nevolji. 

Išla sam ulicom, vraćala sam se iz kluba. Bilo mi je dosadno i zato sam krenula malo ranije od ostalih. 

Dobro, šta se posle dogodilo? rekao je sada drugi policajac koji je bio znatno mlađi od prvog.

Onda sam ugledala svetlo u prodavnici u kojoj nikada nije upaljeno u to vreme. Pomislila sam da je neki lopov ušao. Pogledala sam unutra ali nije bilo nikoga. Zatim sam ušla i osetila neki miris koji mi je izazvao nesvesticu. Posle toga se ničega ne sećam. Budim se i vidim da sam u bolnici. završila sam svoje izlaganje diveći se svojim glupostima koje sam upravo izgovorila. 

U redu, gospođice Vans. Ako nešto saznamo, pozvaćemo Vas. Brz oporavak. 

Naravno, samo pozovite. Hvala. rekla sam smejući se jer sam ih ubedila u svoju lažnu priču. Nakon toga sam ubrzo zaspala i nisam se budila do jutra. 

Probudilo me je zvono Piterovog telefona. Otvorila sam oči i videla svog brata kako gasi mobilni i gleda u mene. 

Izvini, zaboravio sam da ugasim zvono.Nastavi da spavas.  rekao je

Ne mogu više da spavam. Razbudila sam se.  rekla sam zevajući

Dobro, onda mi nešto reci. Ali iskreno. Da li je istina sve ono što si rekla policiji? rekao je zabrinutim glasom.

Da, JESAM! rekla sam ljutito i okrenula se na drugu stranu. 

Okej, nemoj da se ljutis. Samo sam pitao. rekao je sada već blažim tonom. 

Znala sam da moram da slažem i to mi se nije dopadalo, ali nisam imala izbora.

…… 

Sa mamom uopšte nisam pričala od poslednjeg  razgovora. Nisam bila sigurna da li je ljuta, niti kako da započnem razgovor. Moj odlazak se približavao i krenula sam sa pakovanjem stvari. Spakovala sam svu odeću koju sam imala. Od letnjih pa sve do zimskih stvari. Svoju šminku sam spakovala, kao i obuću. Dve velike torbe su bile spremne za put. Ja još uvek nisam. Sitnica mi je trebala da puknem i da se razbijem u komadiće. U komadiće koje je nemoguce sastaviti. Ali odlučila sam da budem jaka i sebi to da ne dozvolim. Nisam imala puno prijatelja da bih se oprostila sa njima. Da mi se ovo desilo pre dve godine, dok mi je otac još uvek bio živ, imala bih gomilu prijatelja sa kojim bih se pozdrvljala. Ali posle očeve smrti sam shvatila da mi niko od njih nije pravi prijatelj. Niko me nije pitao kako sam, da li sam dobro. Od tada sam se distancirala od svih. 

Motalo mi se po glavi da izguglam nešto o svojoj novoj školi i smeštaju. To sam i uradila. 

Uzela sam svoj lap top i ukucala naziv svoje nove škole:Srednja škola 'Škorpion' sa domom učenika. Na samu pomisao kako mi se zove škola stigla me je jeza zatim smeh. Nisam saznala ništa novo. Sve sam već i čula od svoje mame. To je škola za decu koja su problematična, odbačena, bez roditelja kao što može biti i škola za 'normalnu' osobu tj. osobu bez ovih problema, ako to želi. Zaključak je jasan, nisam tačno znala pod kojim razlogom ja odlazim tamo.Svuda me ima po malo. Na tu pomisao sam počela samoj sebi da se smejem. 

Nedugo zatim sam zaspala i sanjala o sutrašnjem velikom danu. Mom novom životu.