Samo prijatelji. ✔️

Dvadeseto poglavlje.

Ušetala sam ponovo u prostoriju gde su se svi nalazili. Uglavnom je bila vesela atmosfera. Meni je bilo sve teže i teže jer sam rešila da raskinem sa Dariom.
Nisam ovo ovako zamišljala. Život je u većini slučajeva bio okrutan prema meni, zato sam se nadala svim srcem da će mi ovo uspeti. Ali ipak nije bilo suđeno.Ne volim ga i tu se sve završava. Nisam srećna i to je bilo najbitnije od svega. Kraj je bio jedino rešenje.

Dok smo slušali muziku i igrali u ritmu nje, ugledala sam Frana kako se vraća. Pogledao me je ali je ubrzo spustio pogled.

Gabi, idemo li? upitao je Gabi koja je već uveliko pila svoje piće

Zašto ovako rano? Pa tek sada sve počinje. odgovorila mu je polu pijana.

Kreni ili idem bez tebe. drsko joj je saopštio

Opet kreće sa svojom drskošću. Nisam ga razumela, iako nisam volela Gabi, mislim da je pregub.

Dobro, dobro. Svakako te mora neko uspavati.rekla je i zločesto se osmehnula

Na samu pomisao da će noć provesti zajedno stomak mi se prevrnuo. Nisam mogla da podnesem da slušam to iako se ništa između nas nije dogodilo.

Nakon pet minuta oni su otišli, a ja sam planirala da izvedem Daria i sve ovo završim.

Klaudia, vreme je. Bila si u pravu. šapnula sam joj

Budi jaka. Ovako je najbolje, nemoj više sebe da mučiš.
Klimnula sam glavom i obratila se Dariu.

Hoćeš li da izađemo ispred na kratko? Moramo da pričamo.

Upravo sam rekla rečenicu od koje se svi plaše.

Klimnuo je glavom ali videla sam da mu nije svejedno. Verovatno je primetio da nešto nije kako treba. Nisam znala kako bih mu sve rekla. Ovo je jako teško.

Izašli smo ispred i seli na foteljice koje su se nalazile na samom ulazu u kuću.

I? Šta se desilo? upitao me je direktno

Problem je to što se zapravo ništa i nije dogodilo. odgovorila sam i uzdahnula

Šta si želela da se desi? Je l sam uradio nešto pogrešno? upitao me je i uhvatio za ruku

Ne, nisi. Nisi kriv, ti si predobra osoba. Samo, mislim da ovo više ne ide. odgovorila sam i pogledala ga posle dužeg vremena
Njegove oči bile su ispunjene tugom. Videla sam da sam ga povredila. Dobrog sam povredila, lošeg zavolela. Zašto je uvek tako?

Nemoj da me mrziš zbog ovoga, ali ne mogu protiv sebe same. Volim te, ali samo kao prijatelja. Nadam se da me razumeš. nekako sam izgovorila

Pogledao me je i osmehnuo se. Video se bol na njegovom licu ali se videlo i to da ipak nije ljut na mene.

Nemoj da se brineš zbog toga. Ništa ne može na silu. Ostaćemo prijatelji. odgovorio je, zatim ustao i ušao unutra.

Znam da mu nije svejedno. Znam da me gleda sada na drugačiji način, ali ovako je moralo. Skinula sam veliki  teret sa sebe i osetila sam olakšanje.

Nekoliko minuta sam sedela sama, a zatim pustila Klaudii poruku da ću otići sama do doma, da ne bi brinula.
...................
Nakon 15 minuta hoda našla sam se ispred doma. Pogled mi je odlutao do Franovog prozora. Ponovo je ugašeno svetlo. Ko zna gde je. I sa kim.
Odlučila sam da sednem na stepeništu  ispred doma jer mi se nije ulazilo unutra.

Ulična svetla su došla do izražaja i bio je to raj za oči. Automobili su s vremena na vreme prolazili i to me je podsećalo na svog oca.

Vrtim film kada smo svi bili srećna porodica. Mama, tata, Piter i ja.
Tata nas je uglavnom svuda vozio i vodio brigu o našem autu. Autu koji je sada prodat čoveku koji kupuje delove auta.Posle nesreće samo su delovi ostali. Kao i moje celo srce, posle nesreće, ostalo je u komadićima.
Sećam se njegovih blistavih braon očiju kako mene sa ljubavlju posmatraju. Ne mogu da zaboravim te srećne dane. Dane kada sam bila njegova mezimica. Dane kada smo zajedno provodili slobodno vreme igrajući igrice. Hoće li me ikada proći ovaj osećaj praznine? Praznine koju niko ne može popuniti? Hoću li ikada nekome reći istinu o toj nesreći koja zapravo i nije bila nesreća? Želim sve to da zaboravim.
Osećam svoje suze kako klize niz moje obraze. Hladnoća mi je ušla ispod kože i nisam osećala svoje prste na nogama i rukama.