Dečak iz sobe br.3

6

Dugo sam se lomila oko želje da pročitam Milanov dosije u Domu. Nisam bila sigurna da li sam spremna da znam svaki detalj sve do jedne noći kada sam znala da apsolutno moram da zamolim Marinu da mi pokaže. To mi se dete dalo celim srcem i dušom i morala sam da znam šta je sve preživeo. Sedela sam u dežurnoj sobi nakon što sam ispričala deci priču za laku noć, Marina je popunjavala neke liste i dnevnike pa sam iskoristila priliku da je pitam
- Jel mogu da pročitam Milanov dosije?
- Nisam sigurna da bi trebalo. Ne možemo mu promeniti prošlost. Bitna je njegova budućnost.
- Znam da ne mogu ništa da promenim ali moram da znam šta je preživeo da bi lakše mogla da mu pomognem u sadašnjosti.
- Ne mogu te odgovoriti, jel da?
- Možeš da mi ne daš ali te molim da to ne uradiš.
- Ok...- okrenula se prema velikoj komodi, otvorila fioku i izvukla fasciklu - evo, ovo su svi podaci koje mi imamo o Milanu Petroviću. Samo mi obećaj da nećeš čitati ako ti bude previše.
- Mislim da to ne mogu da ti obećam. Ako on može onako da se smeje i raduje bez obzira šta je preživeo, mogu i ja da pročitam - uzela sam pruženu fasciklu i zavukla se u drugi kraj sobe. Sela sam u fotelju i podvukla noge ispod sebe, duboko udahnula i otvorila prvi list...
Opšti podaci o mestu rođenja...datum 02.10. Pa to je za 10-ak dana. Napuniće 7 godina za manje od dve nedelje. Kroz glavu mi je proletelo kako moram najaviti na vreme da ga vodim napolje taj dan. Zatim sam se vratila čitanju...

Ime oca - nepoznato
Ime majke - nepoznato

O, jebem mu..!

...pronađen kako luta ulicama...

...neuhranjen...

...zanemarivan...

...rane po telu...     ...Ne govori...

...zlostavljan...

...procenjen uzrast 2 godine. Datum rođenja određen po proceni lekara.

Besno sam obrisala suzu koja mi se pojavila u oku. Umrla sam na trenutak ali sam znala da neću plakati. Ako se on tako mali izborio sa tim u samo 4 godine. Mogu i ja da se nosim sa saznanjem.
- Marina, hoću da ga vodim na ceo vikend kada mu bude rođendan. Jel to izvodljivo? - pitala sam kada sam joj vratila Milanovu fasciklu. Pažljivo me je posmatrala dok je uzimala papire iz mojih ruku. Tražila neku reakciju. Ali nije me ništa pitala i u tom sam joj trenutku bila beskrajno zahvalna jer bi se slomila. A nisam želela da budem slomljena. Trebala sam mu jaka.
- Jeste, naravno. Upisaću te odmah, neki dan samo svrati kod upravnice da bude zvanično
- Hvala ti - zagrlila sam je - odoh sada kući. Moram da svarim sve što sam upravo pročitala.

Narednih dana sam planirala Milanov rođendan. Imala sam želju da mu sve pružim odjednom ali sam se uzdržavala. Zaslužio je rođendan koji će pamtiti, posebno jer sam postala svesna da se bliži vreme kada će ga odvesti u Novi Sad. Sledeće godine kreće u školu, a kako je Dom u kojem je Goran odrastao zatvoren sva deca kada treba da krenu u školu budu preseljena u neki drugi Dom u neki drugi grad. Ostalo nam je otprilike pola godine. Iako sam često mislila na to, ipak sam se usredsredila na sadašnji trenutak. Međutim, postajala sam osetljivija i razdražljivija. Nekako slabija na njega. Jača prema ostatku sveta. Imala sam strašnu želju da ga zaštitim od svega. Ali šta sam ja tada znala o životu...
Posle ispita iz psihologije sedela sam sa kolegama na kafi
- Ej, jel ideš ti još u 'Nedođiju'?
- Idem, svakako. Spremam onom malom rođendan za vikend. Što?
- Ma onako, pitam bezveze. Jesi videla mog Zorana tamo? Služi civilno vojsku u kuhinji.
- E pa nisam. Kako je on? Sto godina ga nisam videla. Baš ću da svratim neki dan do kuhinje da ga pozdravim.
- Dobro je, odradi tamo smenu i posle ide kući. Baš je stigao pre nego što sam izašao iz kuće. Jebote, jel znaš kako sam se najeo?! Zoran doneo iz 'Nedođije' neko suvo meso. Valjda bile neke donacije pa je bilo svega.
- Čuješ li ti sebe?! Jesi se baš najeo? Onako sa apetitom?
- Koji je tebi kurac sad?
- Ma šta koji mi je? Pa jel ti je nekad Zoran pričao šta ta deca tamo inače jedu? Evo ja ću da ti kažem! Hleb i neku buđavu paštetu do besvesti! Za ručak supu od vegete i neki prazan pirinač ili krompir. Dok ne dođe neko iz neke od fondacija i donese im nešto pristojnije. Ova jebena država nema para ni za šta, a ponajmanje za one za koje se slabo ko bori. Poslednji su na listi prioriteta. Dobiju novu posteljinu kada im jebena princeza Katarina donese, jer nema ko drugi. Jedu slatkiše kada im neko od nas koji ih posećujemo donese. Nose garderobu koju je nosilo pet generacija dece ranije. I onda gospodin civilni vojnik odnese hranu koju im je neko doneo da bi se ti nakrkao. Nadam se da ti je prijalo! - drala sam se kao opsednuta dok me je on gledao u čudu i dalje ne shvatajući zašto dižem toliku frku.
- Ti nisi normalna. Ne možeš sama da promeniš svet.

Ne mogu sama da promenim svet. Ali sam promenila dve godine jednog teškog detinjstva. Valjda se i to računa.

Za Milanov rođendan sam ga izvela na ceo vikend. Nisu imali pristojnu garderobu dostojnu rođendanca da mi daju da ga presvučem. Samo stvari za svaki dan sam ponela od njih. Za ostalo smo otišli u malu kupovinu. Sve ostalo sam prethodnih dana spremila uz nesebičnu pomoć svoje porodice.
Milan je bio uzbuđen, a meni je srce raslo u grudima sa svakim njegovim osmehom. Vrlo predano se okupao i obukao novu garderobu dva sata ranije pa je cupkao nestrpljiv da mu stignu gosti, prvi put u životu je čekao goste na svoju zabavu. Nije znao da gosti na rođendan donose i poklone...
Celo sam ga veče slušala kako se na glas smeje i znala sam da ipak mogu sama da promenim svet. Njegov i svoj sam promenila.
Sedeo je dokle god je bilo ljudi u kući. Borio se sa snom svim silama i naravno da ga nisam slala na spavanje na vreme. To je bio njegov Divan dan, biće vremena za pravila i spavanje. Zadovoljno sam se izvalila u fotelju a Miki mi se opružio preko stomaka i grudi.
- On je zaspao - rekla je moja mama sasvim tiho
- Ne spavam, ne spavam - javio se i dalje zatvorenih očiju. Ostala sam još neko vreme tako sa njim, upijajući tog malog heroja.
Da, mogu sama promeniti svet. Možda je za svet to ništa ali za njega je to bilo sve u tom trenutku.