Dečak iz sobe br.3

5

Jedno veče nakon što sam vratila Milana u Dom, zadržala sam se da pomognem da se sva deca okupaju i spreme za spavanje. Tada sam prvi put osetila magiju čitanja priče deci pred spavanje. Kasnije sam to radila sve češće. Vodila sam ih u svet mašte i ispraćala u svet mirnih snova.
Kada su svi zaspali sela sam sa Marinom i Goranom u dežurnu sobu. Nije mi se još odlazilo. Goran je nekako skrenuo priču na naše upoznavanje i činjenicu da je predosetio da treba da me zaštiti iako me je znao iz viđenja samo. To sam veče napadnuta u lokalnom parku kada sam pošla kući.
- Rano nešto odlaziš - čula sam šapat na uvetu i osetila snažne ruke kako me obuhvataju. Pribio mi se uz leđa i gurao me ispred sebe.
- Hej, šta radiš to?! - pokušala sam da oslobodim ruke.
- Ideš sa mnom pa ti neće biti dosadno - ostavio je vlažan ledeni trag uz moj vrat - Prava si tigrica.
Sledeće što se desilo bila je zbrka muških glasova, isprepletenih ruku i nogu, udaraca i psovki.
Hiljadu puta sam prebirala po glavi šta-bi-bilo-kad-bi-bilo situacije i nijedna se nije završila lepo po mene. Srećom od tada i do današnjeg dana imam njega, moju srodnu dušu na nekom višem, čistijem nivou.
A zatim mi je, zloslutno, zazvonio telefon. U 22.24h javila sam se na nepoznat broj iz Beograda.
- Halo? - rekla sam oprezno
- Ej... Ceco, jesi ti?
- Ja sam...?
- Marko je...izvini što tebe zovem, Goran nema telefon... - duboko je udahnuo, zadržao dah, pa dugo i polako ispustio vazduh iz pluća. Progutala sam knedlu. Još nisam navikla da primam loše vesti iako su počele da se nižu.
- U redu je, tu sam šta god da treba. Uvek. Znate to obojica - izgovorila sa isprekidano i zadržala dah u iščekivanju. Ne znam šta sam očekivala da će reći ali sasvim sigurno znam da nisam bila spremna na ono što sam čula.
- Dragan je poginuo...udario ga je auto na prelazu...Nije se ni zaustavio...ostavio ga je tako na ulici... Mala, jesi tu?
- ...
- Šta se desilo? - vikao je Goran - jebote, šta ti je? Ko te je zvao? Mala, jesi dobro?
Nisam bila dobro. Nisam bila ni najmanje dobro. Šta se desilo do kraja te večeri i kako sam ostala kod njega da prespavam znam samo zato što su mi on i Marina ispričali nekom prilikom. Bila sam obamrla, nisam čak ni plakala. Ja koja plačem na reklamu na tv, sada sam sedela u neverici i nisam mogla da ispustim nijednu suzu.
- Tetka Jelena, Svetlana će ostati kod mene večeras, molim vas, Marko nam je javio loše vesti ona je preemotivno reagovala. Moram da pazim na nju, ne mogu sada da je ostavim. Ispričaću vam sve sutra kada dođemo. Obećavam - Goran je kratko obavestio moju mamu.
- U redu je sine, najmirnija sam kada je s tobom. Ajde držite se pa ćemo razgovarati sutra.
Sećam se samo da je legao kraj mene, privukao me na grudi i šapnuo
- Isplači se, malena, molim te. Samo nemoj da si mi ovakva - ali nisam plakala tu noć. Otupela sam.
Goran, Marko i Dragan bili su nerazdvojni. Bila sam 2 i 3 godine mlađa od njih i nekako su me svi čuvali kao svoju od onog napada u parku. Sada smo ostali nas troje bolno svesni jednog praznog mesta uz nas. I još bolnije svesni da će tako ostati zauvek. Dok smo koračali prema groblju, držala sam ih obojicu pod ruku i plakala u tišini. Suze su krenule čim sam izašla iz autobusa u Zrenjaninu. Tu je rođen, tu su ga napustili, tu će biti i sahranjen. Bila sam šokirana kada sam videla gužvu na groblju. Neverovatno mnogo ljudi za sahranu jednog neželjenog momka. Još su mi jače potekle suze od tog prizora. Goran mi je stegnuo ruku u svojoj
- Hej, sve je ok - prošaputao je kao da nas sve hrabri pre nego što smo zakoračili u gužvu.
Žene su se okupile oko mene, a muškarci pokušavali da odvuku momke na drugu stranu. Sa gađenjem sam shvatila da je atmosfera kao na rođendanu a ne na sahrani. Ponavljale su kako sam lepa i zaključile da sam sigurno mnogo volela Dragana kada sam toliko uplakana. Onda se jedna usudila da pita ono što ih sve zanima
- Jesi mu ti devojka? Sigurno jesi čim si doputovala u tolikim suzama danas. Pa sigurno, naš je Dragan lep i dobar momak. Zašto mu ne bi bila devojka? Vidi kako si lepa. Baš ste mi lep par vas dvoje.
- Jeste, prelep je - pomislila sam - A da li ste ga videle pre nego što je položen u onaj mrak? Jer ja jesam! A nije trebalo da ga vidim takvog, splet nekih čudnih okolnosti je dozvolio da vidimo to lepo lice jedva prepoznatljivo. Ubijeno. Ceo život će me ta slika pratiti - Znate li uopšte da baš njega upravo sahranjujemo?! - vrištala sam u sebi. Ali spolja nisam odavala bilo kakav znak da me dotiču.
Nisam im odgovorila, iako sam sa setom pomislila na vreme kada smo se upoznali i sve načine na koje mi je stavljao do znanja da mu se sviđam. Volela sam da flertujem s njim ali sve je zauvek na tome i ostalo. Goran bi ga pojeo živog da je od svih devojaka u gradu ruku spustio baš na mene. A i sami smo bili svesni da mnogo više vredimo kao ekipica. Nikada nismo prestali da flertujemo...
Uhvatila sam Markov pogled i molećivo ga pogledala dajući mu znak da me ne ostavljaju nasamo sa ovim zmijama. Goran je već bio upecan da sluša strica kako davi i priča neku izmišljenu priču punu opravdanja za činjenicu da su dozvolili da Dragan odrasta bez porodice. Sve me je to ljutilo. Htela sam da svi nestanu i da se nas troje u miru i tišini pozdravimo s njim...
Uz žamor kao na pijaci, zvuke zvona i upadljivo odsustvo sveštenika koji je odbio da ga isprati tog vrelog dana sahranila sam deo svog srca.
Na izlasku iz groblja Draganovom stricu je zazvonio telefon
- Ej brate, da...da...gotovo je...jeste...eto. Ćao - Draganov tata, nije mogao da dođe. Zove da pita kako je bilo.
Nije mogao da dođe...Da pita kako je bilo...