Dečak iz sobe br.3

3

Prva poseta sasvim je prirodno dovela do druge, druga do treće...sve dok nisam počela da odlazim kod dece nevezano za druženje sa Goranom. Svaki utorak i četvrtak apsolutno bez izuzetka.
Najstarije dete u sobi br. 3 bio je Milan. Crne kose i očiju i neodoljivog širokog osmeha sa razmakom među zubima. Bilo mu je 6 godina i koliko god se pravio važan što je najstariji bilo mu je neizmerno dosadno uvek sa malima. Bio je bučan i prodoran, uvek nasmejan i nestašan. Željan svake mrvice pažnje koja mu se pruži.
- Sveklana, ja tebe volim. - rekao je jednom prilikom dok smo uvežbavali njegovu ulogu vuka u predstavi 'Vuk i sedam jarića'
- Volim i ja tebe, Miki.
- Jel do neba?
- I više, pametnjakoviću.

Dva dana pre toga su podeljene uloge za predstavu i prvobitno je trebalo da glumi jednog od jarića.
- Deco, otvorite, to sam ja, vaša mama.
- Naša mama nema tako dubok i grub glas. - Stefan, koji je igrao vuka ode, sredi glas. Pa opet.
- Deco, otvorite, to sam ja, vaša mama.
- Pokaži ruku...- ode vuk da oboji šapu u belo.
I tako sve kako ide priča i dođe vreme da se otvore vrata kad Milan viče - Ne otvarajte. To je vuk! Neka pokaže i nogu. - deca zbunjena promenom priče, ali vaspitačica Žana šalje vuka da oboji i nogu. - Neee! Ja znam, videćete da je to vuk, kad vam kažem. Evo osetim ga da smrdi. - I tako je jadan vuk išao da se kupa, farba svaki deo tela, pokazuje rep i odgovara na pitanja dok Milanu nije ponestalo ideja. Tada, uz negodovanje, pusti da se otvore vrata i kada je uleteo vuk svi jarići vrište i beže kud koji, a Milan trčeći koliko ga noge nose dovikuje Žani i meni - Eto, vidite?! Lepo sam rekao da je vuk!!! Sad će nas opet sve pojesti!
Da ne bi bilo iznenađenja pred publikom Žana je odlučila da Milan bude vuk, ali su ipak odigrali njegovu, jedinstvenu verziju te priče.
Dok sam sedela u prvom redu malenog dečijeg pozorišta i gledala predstavu koju smo tako predano spremali svi zajedno shvatila sam da sam trajno promenjena, na bolje. Bili su ponosni na svoj uspeh i doprinos a ja sam bila ponosna na svakog od njih ponaosob.
- Ceco, kakva sam bila? - cičala je Ksenija i bacila mi se u naručje sa bine.
- Fenomenalna! Ti si najbolji i najlepši cvetić koji sam videla! - okrenula sam se oko sebe držeći razdragani i raščupani cvetić u naručju i to je bila istina. Obožavala sam svakoga od njih. Od travčice i cvetića, preko naratora i jarića do mog šašavog vuka. Postali smo tim koji pobeđuje.

Nekoliko meseci kasnije sam prvi put tražila dozvolu da izvedem Milana van Doma. Nisam mu ništa govorila jer se sa svojih 17 godina nisam previše nadala da će mi dozvoliti. Međutim, dozvolili su mi.
Ušla sam u sobu br. 3 sa vestima da idemo u šetnju. Samo nas dvoje. Oduševljeno mi se bacio u naručje i čvrsto me zagrlio oko vrata obasipajući me poljupcima. Širio je oko sebe neverovatnu sreću koja je morala da obuhvati svakoga u blizini. Čak i onu decu koja su ostala sa neizgovorenim pitanjem na usnama - A zašto ne vodiš mene? - svi su podelili radost sa njim. Sa nama.
Obećala sam da ćemo se vratiti posle večere i sa tim obećanjem smo napustili 'Nedođiju' držeći se za ruke.
- Šta želiš da radimo?
- Hoću da se vozim autobusom.
- Ah pa to je lako, hajdemo na stanicu.
- A jel čika zna da mi sada dolazimo?
- Ne zna i zato mi moramo malo da požurimo da ne propustimo autobus koji uskoro stiže.
Oduševljeno je upijao život van zidova Doma. Sve ono što je toliko obično i svakodnevno za njega je bio doživljaj jer je do tada išao u kombi koji ih je vozio do npr. pozorišta i posle u kombi i nazad. Sada je šetao, čekao zeleno na semaforu, posmatrao saobraćaj i ljude oko sebe. Stali smo na autobusku stanicu gde je pozdravio svakoga posebno sa - Dobar dan, ja sam Milan, a ovo je moja Ceca.
A onda se odjednom ućutao i grčevito me stegao za ruku leđima se pripijajući uz mene. Osetila sam ga kako drhti i odjednom mi se učinio manji nego što jeste. Ispratila sam njegov pogled pun strave i videla autobus koji sasvim blizu nas ulazi u stanicu.
- Sve je u redu, hrabri moj vuče. To je autobus. - progutala sam knedlu koja mi se nakupila u grlu i treptanjem rasterala suze iz očiju. Čačnula sam da bi mogao da me pogleda
- Hrabriša, jel sve u redu?
- Jeste. Malo je velik.
- Jeste veliki ali je super voziti se u njemu. Idemo? - pitala sam i pružila mu ruku. Bez daljeg razmišljanja je prihvatio, razbarušila sam mu crnu kosu i poljubila ga u čelo pa ga povela u avanturu zvanu vožnja autobusom.
Posle šetnje, sladoleda, vožnje autića na akumulator i prvog Kinder jajeta u životu pitao me je,
- Ceco, imaš li ti mamu?
- Imam, Miki, imam mamu.- odgovorila sam oprezno - Imam i tatu i brata.
- Da li bi oni hteli mene da vide? - pitao je i gledao u svoje istrošene patike.
- Da, voleli bi da te vide. Ti si divan dečak i puno sam im pričala o tebi. Da li bi želeo sada da odemo kod njih? Svi bi trebalo da su kući.
- Da - kratko je odgovorio.
Palcem sam mu prešla preko malenih prstiju u svojoj šaci i nežno ga pomilovala nadajući se da će mu se vratiti hrabrost. Pa smo krenuli put kuće mojih roditelja.
- Ceco?
- Molim, Miki.
- Ja volim tvoju mamu!
- Ali nisi je još ni video. Kako znaš da je voliš?
- Ti si dobra i ja tebe volim. Ako si ti dobra onda je i tvoja mama dobra pa volim i nju - rekao je kao da je to najlogičnija stvar na svetu i osetila sam kako me miluje malenim prstićem u dlanu.
- Hvala ti, veliki dečače - pomislila sam i još jednom tog dana oterala suze sa očiju.
Neko smo vreme kratko hodali u tišini, pa je usledilo još jedno pitanje.
- Jel mogu ja da zvonim na vrata a da mi tvoja mama otvori?
- Nema potrebe da zvonimo, ja imam ključ i možemo sami da uđemo.
- Ali ja bih voleo da zvonim i da tvoja mama otvori vrata. Molim te.
- Svakako da možeš. Obradovaće se kada te, konačno, vidi.
- Samo mi na vreme reci koja je tvoja kuća.
- Ne brini, rećiću ti. A i uskoro stižemo.
- Jel ova?
- Nije. Još malo ima, rećiću ti ja ne boj se.
- A jel ova?
- Nije.
- A ova?
- Ne, sledeća je. Jesi li spreman da snažno pozvoniš?
- Spreman sam, podigni me.

Posle večere je bilo vreme da se vratimo u 'Nedođiju'. Čvrsto je zagrlio moju mamu a tati 'bacio pet' za pozdrav.
- Reci Sveklani da me ponovo dovede - rekao je mojoj mami na rastanku.
- Hoću, zlato, i dovešće te ponovo.

Taj dan, naša je porodica dobila još jednog člana.