Dečak iz sobe br.3

1

- Dobar dan.
- Svetlanaaa!!! - vrišteći su me dočekala deca u sobi broj 3 Dečijeg doma. Čučnula sam i dočekala 14 pari ručica u zagrljaj. Sandra je gledala koje mi je boje lak na noktima ovaj put, i mršteći se gledala u moj besprekorni french
- Ne sviđa mi se kada su ti nokti tako do pola nalakilani - zbrčkala je maleni nosić i ljutito me gledala.
- A kakvi se tebi najviše sviđaju?
- Tleba da su celi nalakilani...u loze...i da imaju slokice...i zvezdice...iii da budu clveni!
- Uh, pa zar baš sve tako? - pitala sam je ljubeći joj vrh nosa
- Da, bas tako. I sledeci put tako da ih nalakilas.
- Obećavam - prihvatila sam pruženu ručicu i pustila joj da me uvede u sobu.
- Dobar dan, Saša. - javila sam se dežurnom vaspitaču. - Kako su mi deca danas?
- Kao i uvek. Čekali su te da dođeš.
- Svetlana, - Petar me je vukao za ruku da mi privuče pažnju - jel danas utorak?
- Nije, Petre, zašto pitaš?
- Aha, onda je četvrtak. - zadovoljno je zaključio i vratio se igri.
Prethodne dve godine, bez izuzetka, svakog utorka i četvrka provodila sam svo slobodno vreme sa decom u sobi br. 3. Znala sam svaku tešku priču iz te sobe. Znala sam ko je od njih napušten. Ko je oduzet porodici. Čiji se roditelji bore da stvore uslove da vrate svoje dete. A kome je laknulo što nema obavezu. Znala sam ko je zanemarivan a ko maltretiran. Deo svoje duše ostavila sam u svakom dosijeu koji sam predano pročitala. Svu ljubav koju sam imala delila sam im kada sam bila sa njima i upijala svaki osmeh i zagrljaj koji sam dobijala zauzvrat. Stvorili smo naš mali svet a ja sam se trudila da ih polako uvedem i u spoljni od kojeg su u Domu bili odsečeni.
Ipak, jedan je dečak bio poseban za mene.
- Ceco, jesi ti došla po Milana? - pita me neko od dece.
Prvi put, od kada sam ušla, detaljnije pogledam po sobi tražeći dva crna oka  i široki osmeh sa razmakom između prednjih zuba. Nema ga. Osvrćem se i zavirujem u uglove, ali nema ga.
- Da, mislila sam da smo se dogovorili da ga vodim napolje danas. - kažem za sebe ali tako da me vaspitač Saša čuje. - Odvela ga je Jovana? - pitam. Saša me pogleda, samo odmahne glavom i nastavi da petlja nešto po stolu. Nešto nije u redu. Osećam da nešto nije kako treba.
- Gde je Milan?!
Saša mi govori da se smirim i da sednem. Moramo da razgovaramo... Moramo da razgovaramo... To ne znači ništa dobro. Spustim se na prvu dečiju stolicu koju sam videla kada mi ponovo priđe malena Sandra.
- Lepa ti je kosa. Volela bih da je moja tako dugacka, da me ne sisaju uvek kao decaka - govorila je bez prestanka i igrala se krajevima moje kose - Znas, Milana su odvele cike juce.
Pogodila me je kao grom. - Juče?! - pitam Sašu u neverici. - Da, jebi ga, Ceco. Juče su došli iz Novog Sada i odveli su ga. U septembru kreće u školu, znala si da će ga odvesti.
- Znala sam da će ga odvesti ali sledeći mesec! Da li je moguće da me niko nije zvao?! Imate sve moje podatke ovde. Od broja telefona do matičnog broja! Kako je moguće da ste pustili da ga odvedu a da mi niko ne javi?! - vikala sam na Sašu, besna na ceo bezosećajni sistem koji tu decu preslaže kao lutke.
Ali sav moj bes bio je uzaludan, Milana su tek tako prebacili u drugi Dom u drugi grad, bez mogućnosti da prihvati činjenicu da će biti preseljen. Bez mogućnosti da se pozdravi sa dotadašnjim životom. I mene su ostavili bez mogućnosti da se pozdravim sa njim...