Razočaranje ti je ispunilo pušačka pluća,
Gledao si me u krvave oči, uzdisao.
Jezivo sam se nasmijala, na nebu mi je kuća;
Jesi li me odmah otpisao?
Čekala sam da kažeš kako sam lijepa i odeš
Pa da ostanem sjediti sama jer sam htjela razmišljati.
Čekala sam da sa vremenom prođeš
I čekala sam kada ćeš me za pristanak pitati.
Nikada od tada nisam dočekala rođendan,
Jer ja se ne rađam iznova i ne veselim, samo venem.
Tvoj poklon mi je jednostavno odvratan;
Zaustavim se prije što krenem.
Razočarana sam bila i ja, a ti si me pitao zar se ne bojim,
Kosa mi je bila mokra, popravljala sam ruž.
Tu sam, kraj tebe stojim,
Kažu kazna je brža, a pravda je puž.
Čekala sam da me odvedu, da me već jednom upucaju,
Povukao si me u mrak kada sam sve htjela otkriti.
Možda mi već po vratima kucaju;
Daj mi svoje ruke da se s njima mogu pokriti.
Sve što radim, shvati da sam tužna,
Ne, ne bojim se nikakve visine, ne i satova.
Moja rebra se vide i kosa mi je ružna
I vide se ožiljci od svih životnih ratova.
Trčati ću po cesti koliko budem htjela,
Dobro, i ja sam razočarana i nisam baš najbolje.
Nisam te pitala jesam li smjela;
Zar te samo to noćima neprestano kolje?
Nemoj misliti da sam posebna,
Neću te usrećiti i neću nikada ostati.
Nemoj me tjerati da budem prisebna;
Ako ne odem kao ja ćeš postati.
