Antoine de Saint-Exupéry: Mali princ

XXV

- Ljudi se, reče mali princ, guraju po brzim vozovima, ali ne znaju više šta traže. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...

I dodade:

- Ne vrijedi...

Bunar do koga smo stigli nije ličio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obične rupe iskopane u pijesku. Ovaj je ličio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.

- To je neobično, rekoh malom princu, sve je spremno: čekrk, vedro i konopac.

On se nasmija, dodirnu konopac, i pusti da se čekrk odmota. Čekrk zaškripa kao što škripi stari pijetao na krovu kad dugo nije bilo vjetra.

- Čuješ li, reče mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on pjeva...

Nisam želio da se napreže:

- Pusti mene, rekoh mu, to je suviše teško za tebe.

Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam je čvrsto uglavio. U ušima mi je još brujala pjesma čekrka, a u vodi koja je još podrhtavala vidio sam kako podrhtava sunce.

- Žedan sam te vode, reče mali princ, daj mi da pijem...

I ja sam razumio šta je tražio!

Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih očiju. Bilo je tiho kao na svečanosti. Ta voda je bila više nego hrana. Ona je proizišla iz hoda pod zvijezdama, iz pjesme čekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon.

- Ljudi sa tvoje planete, reče mali princ, gaje pet hiljada ruža samo u jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono što traže...

- Nisu u stanju da nadju, odgovorih...

- A ipak, ono što traže, može se naći u jednoj jedinoj ruži ili u malo vode...

- Naravno, odgovorih.

A mali princ dodade:

- Ali oči su slijepe. Treba tražiti srcem.

Napio sam se. Disao sam duboko. Pjesak u zoru ima boju meda. Bio sam sretan i zbog te boje meda. Zašto je morala da se umješa tuga...

- Treba da održiš svoje obećanje, reče mi tiho mali princ, koji je opet sjeo pored mene.

- Kakvo obećanje?

- Znaš i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvijet!

Izvukoh iz džepa moje nedovršene crteže. Mali princ ih spazi i reče smijući se:

- Tvoji baobabi liče pomalo na kupus...

- Oh!

A ja sam bio tako gord na baobabe!

- Tvoja lisica... njene uši... liče pomalo na rogove... isuviše su duge!

On se i dalje smijao.

- Nepravedan si, mališa, nisam nikad ništa znao da crtam osim zmijskog cara spolja i iznutra.

- Oh! Biće dobro! reče on, djeca razumiju.

Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:

- Ti imaš neke namjere za koje ja ne znam...

Ali mi on ne odgovori. Samo mi reče:

- Znaš, moj pad na Zemlju... sutra će biti godinu dana...

Zatim, zastavši za tren, doda:

- Pao sam tu sasvim blizu...

I pocrveni.

Ne razumjevajući zašto, ja osjetih opet neku čudnu tugu. Ali, mi jedno pitanje pade na pamet:

- Znači da to nije slučajno što si se onog jutra kad sam te sreo, prije osam dana, šetao tako, sasvim sam, hiljadama kilometara daleko od prvog naselja. Vraćao si se na mjesto gdje si pao?

Mali princ još više pocrveni.

Ja nastavih kolebajući se:

- Možda zbog godišnjice?

Mali princ ponovo pocrveni. On nikada nije odgovarao na pitanja, ali kada čovjek pocrveni to znači »da«, zar ne?

- Ah! rekoh mu ja, bojim se...

Ali mi on odgovori:

- Ti treba sada da radiš. Treba da se vratiš svojoj mašini. Čekaću te ovdje. Vrati se sutra uveče...

Ali to me nije umirilo. Sjetio sam se lisice. Ako čovjek dopusti da ga pripitome, može se desiti da zaplače...