Antoine de Saint-Exupéry: Mali princ

XXI

Tada se pojavi lisica:

- Dobar dan, reče lisica.

- Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrenu, ali ne vidje ništa.

- Evo me ovdje, reče jedan glas, pod jabukom.

- Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lijepa...

- Ja sam lisica, reče lisica.

- Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan...

- Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.

- Ah! izvini, reče mali princ.

A onda, razmislivši, dodade:

- Šta znači to »pripitomljena«?

- Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?

- Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?

- Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?

- Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?

- To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...

- Stvoriti veze?

- Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dječak sličan stotinama hiljada drugih dječaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svijetu. Ja ću za tebe biti jedina na svijetu...

- Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...

- To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...

- Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.

Lisica je izgledala vrlo radoznala:

- Na nekoj drugoj planeti?

- Da.

- Ima li lovaca na toj planeti?

- Ne.

- Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?

- Ne.

- Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.

Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:

- Moj život je jednoličan. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću korake koji će biti drugačiji od svih ostalih. Drugi koraci me tjeraju pod zemlju. Tvoji će me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hljeb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsjećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsjećaće me na tebe. I ja ću voljeti šum vjetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo je gledala malog princa:

- Molim te... pripitomi me, reče ona.

- Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

- Čovjek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!

- Šta treba da učinim? upita mali princ.

- Treba da si vrlo strpljiv, odgovori lisica. Najprije ćeš sjesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sješćeš malo bliže...

Sutradan mali princ ponovo dodje.

- Bilo bi bolje da si došao u isto vrijeme, reče lisica. Ako dolaziš, na primjer, u četiri sata popodne, ja ću biti sretna već od tri sata. Ukoliko vrijeme bude odmicalo biću sve sretnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cijenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.

- Šta je to obred? upita mali princ.

- I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primjer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim djevojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali sa djevojkama kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:

- Ah! reče lisica... Plakaću.

- Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želio zlo, ali ti si htjela da te pripitomim...

- Naravno, reče lisica.

- Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.

- Naravno, reče lisica.

- Znači, time ništa ne dobijaš!

- Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.

Zatim dodade:

- Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svijetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

- Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svijetu.

Ruže su se osjećale vrlo nelagodno.

- Lijepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovjek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik povjerovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavolio. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusjenice (osim one dvije-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.

I on se vrati lisici:

- Zbogom, reče joj on...

- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

- Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.

- Vrijeme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocjenom.

- Vrijeme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.

- Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvijek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...

- Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.