Antoine de Saint-Exupéry: Mali princ

XIII

Na četvrtoj planeti živio je poslovan čovjek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

- Dobar dan, reče mu mali princ. Vaša cigareta se ugasila.

- Tri i dva su pet. Pet i sedam dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset i dva. Dvadeset dva i šest dvadeset i osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.

- Pet stotina miliona čega?

- Šta? Još uvijek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam više... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan čovjek i ne bavim se budalaštinama. Dva i pet su sedam...

- Pet stotina jedan milion čega? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.

Poslovni čovjek diže glavu:

- Za pedeset četiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo prije dvadeset dvije godine, kada je neki bumbar pao bogzna otkuda. Pravio je strašnu buku i ja sam četiri puta pogriješio u sabiranju. Drugi put je to bilo prije jedanaest godina, kada sam obolio od reume. Nedovoljno se krećem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan čovjek. Treći put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...

- Milion čega?

Poslovni čovjek shvati najzad da nema nade da će ga ostaviti na miru

- Milion tih stvarčica koje se ponekad vide na nebu.

- Mušica!

- Ma ne, stvarčica koje blistaju.

- Pčela?

- Ma ne. Zlatnih stvarčica nad kojima sanjare besposleni. Ali ja sam ozbiljan čovjek! Ja nemam vremena za sanjarenje.

- Ah! Zvijezda?

- Da, tako je. Zvijezda.

- I, šta ti radiš sa pet stotina miliona zvijezda?

- Pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan čovjek, i tačan.

- I šta radiš s tim zvijezdama?

- Šta radim s njima?

- Da.

- Ništa. One su moje.

- Zvijezde su tvoje?

- Da.

- Ali ja sam već vidio jednog kralja koji...

- Kraljevi nemaju svojine. Oni »vladaju« nad nečim. A to je velika razlika.

- Čemu ti to služi što su zvijezde tvoje?

- To me čini bogatim.

- A čemu ti služi što si bogat?

- Da kupim druge zvijezde, ako ih neko pronadje.

»Ovaj ovdje, reče u sebi mali princ, rasudjuje kao onaj pijanica«

Ali ipak, on mu postavi još neka pitanja:

- Kako zvijezde mogu biti nečije?

- Pa čije su one? – odgovori mrzovoljno poslovni čovjek.

- Ne znam. Ničije.

- Onda su moje, pošto sam ja prvi na njih pomislio.

- Zar je to dovoljno?

- Naravno. Kad nadješ dijamant koji nije ničiji, on je tvoj. Kad pronadješ ostrvo koje nije ničije, ono je tvoje. Kad ti nešto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiraš: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvijezde, zato što nikada nikom prije mene nije palo na pamet da ih prisvoji.

- To je istina, reče mali princ. I šta radiš s njima?

- Upravljam. Brojim ih i prebrojavam reče poslovni čovjek. To je teško. Ali ja sam ozbiljan čovjek.

Mali princ još nije bio zadovoljan.

- Ali ako ja imam šal, mogu ga staviti oko vrata, i odnijeti ga. Ako imam cvijet, mogu ga ubrati i odnijeti. A ti ne možeš da ubereš zvijezde!

- Ne, ali mogu ih staviti u banku.

- Šta to znači?

- Znači da napišem na papiru broj mojih zvijezda. Zatim taj papir zaključam.

- I to je sve?

- To je dovoljno!

To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je čak pjesnički. Ali to nije sasvim ozbiljno. Mali princ je o ozbiljnim stvarima mislio sasvim drugačije od odraslih.

- Ja, reče on još, imam ružu koju svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje čistim jednom nedeljno. Jer čistim i onaj ugašeni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ružu je korisno što ih ja posjedujem. Ali ti nisi koristan zvijezdama...

Poslovni čovjek otvori usta, ali nije imao šta da odgovori, i mali princ ode.

»Odrasli su zbilja sasvim neobični«, reče jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.