Zla Randoom Knjiga

moja voda

Pišem, brišem, vrištim.
Prolazim nervozno rukom kroz kosu, nekad ju stavim iza uha, a nekad ju pustim da padne preko mog čela i očiju.
Nekad nije tako jednostavno.
Nekad pustim mozak na pašu i zapletem olovku u crvena prostranstva.
Sivi alat napravi piruetu prije nego što stane i žurno pobjegne iz valova koji su ga bili spremni utopiti.
Teško je.
Puno razmišljam.
Puno se zaplićem.
Razmišljam o čudnim poljupcima s nježnim cvjetovima i vatrenim željama u dubini mog trbuha.
Sram me.
Osjećam se prljavo.
Nema te vode koja bi me očistila.
Nikada je neće ni biti.
Znaš razmišljam nekad o tebi, draga, gadim li ti se?
Mrziš li me kada stavim svoje griješne ruke na tvoje tijelo i pokušavam uzeti ono što nije moje?
Zaboravim ti tada reći koliko te volim.
Zaboravim te zagrliti.
Zaboravim ti nježno proći niz obraz.
Zaboravim na to da si ranjiva i sama, a ja sam samo veliki gladni vuk koji ne mari ni za koga.
Zaboravim na sve i koncentriram se samo na vatru koja se nalazi unutar mene i kako ju ugasiti.
Ti si moja voda.
Ti si moj spas.
Ti si moja kazna.
Ti si ukrala moj glas.
Kada počne padati mrak, pogledam te u oči i više me nije strah.
Ti na meni, ja na tebi.
Zajedno čekamo jutro, zajedno iščekujemo novi dan.