Ima nečeg među zvezdama

13. poglavlje-Natanijel

Noćno nebo. Tamo gore. U njenim očima ovde na zemlji. Posvuda je. Svakim korakom sve je udaljenija, ali ne radim ništa povodom toga. Gledam je kako odlazi. Znam. Siguran sam. Siguran sam da ću je videti ponovo. Postaraću se da se to desi. Udahnem još koji put svež vazduh. Setim se da nisam u potpunosti obavio svoju kupovinu. Ustanem, otresem prašinu sa farmerica i ne uputim se ka prodavnici da završim, već nastavim dalje. Rešim da ostatak kupovine ostavim za sutra.

Hodam tako koji minut i vrlo brzo nađem se u parku na rubu grada. Preplavi me ponovo onaj miris. Miris jorgovana. Oseti se posvuda, iako je negde kraj avgusta i vreme mu je odavno pošlo. Sednem na klupicu na kojoj smo ja i majka nekada sedeli. Setim se da mi je govorila da joj je to omiljeno mesto. Volim da mislim da je kada osetim ovaj miris ona tu negde pored mene ili barem u blizini.

,,Klinac opet ti?"

Čovek odeven u bež odelo pogleda me svojim tamno plavim očima. Ne prođe dugo dok se ne setim ko je u pitanju. Slegnem ramenima, a on spusti aktovku koju je držao na klupu i sedne pored.

,,Fino je vreme. Leto mi je omiljeno gođišnje doba."

Nastavim da ćutim, jer skontam da nemam šta da kažem na ovo. On ipak nastavi.

,,Jesi li je našao?"

,,Koga?"

,,Devojku. Devojku koju si tražio ispred kuće."

,,Video sam je."

,,Dakle dao si joj kovertu?"

Odmahnem glavom i ne obraćajući toliko pažnju na možda i previše znatiželjan pogled ovog stranca koji sedi do mene. Pomislim kako je ove večeri vreme nekako posebno vedro. Zvezde su vidljivije nego inače. Podseća me na detinjstvo. Na prostor, nekadašnji park negde malo dalje od grada, gde sam nekada stalno odlazio sa svojom majkom. Nebo je tamo uvek bilo vedro.

,,Momak", prodrma me malo, a ja se na to prenem nekako, kao da sam zaboravio da sedi tu pored mene, mada sam svestan njegovog prisustva.

,,Nisam joj dao kovertu", odgovorim nezainteresovano.

Frkne prezrivo i okrene se za nekih tridesetak stepeni od mene.

,,Svi ste vi ljudi isti. Svi po nekom šablonu, obuzeti sobom."

Okrenem se sada ka njemu nađen kao pomalo uvređen ovom izjavom. Kao da mi pročita misli nastavi.

,,Jesi, isti si i ti kao svi. Da si drugačiji setio bi se poznanika sa ulice koji te je uputio k njoj."

,,Nisam je sreo zahvaljujući Vama."

Zagleda se negde daleko, tamo negde izvan zvezda, izvan vasione. Ima te neke izrazito plave oči, toliko modre da se gotovo stapaju sa noćnim pejzažem kojim smo okruženi. Takve oči video sam samo još na jednoj osobi.

,,Znaš li sa Venera baca senku?"

,,Molim?", promucam zbunjeno, zatečen postavljenim pitanjem.

,,Venera je nama ovde sa Zemlje, pored Sunca i Meseca, najsajnije nebesko telo. Kada nam se dovoljno približi ume toliko da sija da po tamnoj noći, onakvoj bez mesečine, baca senku predmeta po tlu."

Skupim se blizu njega, a on kao u nekom transu, gotovo me i ne konstatuje, već nemo zuri u nebo.

,,Drugačija je po mnogo čemu od ostalih planeta u Sunčevom sistemu. Na njoj Sunce izlazi na zapadu, a zalazi na istoku. Dok sve planete rotiraju u nekom za njih pravilnom smeru, ona im prkosi rotirajući unatraške. Možda su sve one u krivu. Možda sve one rotiraju u pogrešnom smeru, možda je samo njen, Venerin smer ispravan. Možda smo mi naopaki."

Čovek bi pomislio da je on ludak. Trepenem koji put, a onda mu se nekako i sam obgrlim njegovu ludost i pridružim mu se u izgovaranju nepovezanih nebuloza. Ipak pričamo o Veneri.

,,Vrlo je teško dokučiti je, istražiti je. Dala je baš težak zadatak naučnicima, mnogo toga je čak i dan danas o njoj nepoznato. Teška je za razumevanje."

,,Dobila je ime po božanstvu. Po rimskoj boginji ljubavi i lepote Veneri. Oduvek sam Veneru smatrao omiljenom planetom u našem Sunčevom sistemu", izgovori tako kao da više i ne govori o planeti.

To mi se odnekud učini poznato. Setim se priče koju mi je moja Venera ispričala. Rimska boginja lepote, Venera.

,,Zašto želite da joj predam koverat? Šta se nalazi u njemu? Ko ste vi uopšte?"

,,Nisi otvorio?", upita zapravo iznenađeno.

,,Ne volim da kopam po stvarima koje me se ne tiču. Tuđa privatnost je za mene nešto što ljudi zaista treba da poštuju."

Nasmeje se blagonaklono i potapše me po ramenu.

,,Možda ti dečko ipak i nisi isti kao i svi ostali."

Skrene pogled i uperi ga negde u patos. U ovom položaju ovaj čovek više mi ne izgleda onako gordo i nezainteresovano. Izgleda prosto rečeno tužno. Toliko tužno da poželim da učinim nešto da se oseti bolje. Da mu dam neku utehu.

,,Možda je ona baš kao i svaka druga planeta. Samo joj je potrebna prava osoba da dopre do nje. Svi smo mi u nekim aspektima isti, ali smo isto tako i svi samo svoje osobe. Jedinstveni, unikati na neki svoj način, tako da je ona unikat koliko i svi mi ostali, samo, kao što sam već rekao, na svoj način. Koliko god to otrcano zvučalo ja nju razumem. Ne znam ništa o njoj, ali razumem. Kada govori, osećam svaku njenu reč, ja znam... Znam da je ona više od samo slomljene i oštećene robe. Nešto je u njoj, nešto predivno. Siguran sam da mogu da porazgovaram sa njom, da upravo ja doprem do nje", kažem mu ne da bih sebe istakao, već da bih mu dao do znanja da ako ja uspem da je upoznam malo bolje pomoći ću i njemu. Ne znam pozadinu svega, ali on nju poznaje, jer nepoznati ljudi ne šalju potpisane koverte drugim nepoznatim ljudima. Poznaje je i čini se da mu je stalo do nje, dovoljno stalo da iz očaja da kovertu potpunom strancu. Sada sam već zainteresovan i više nego što treba.

,,Ko ste vi?", postavim mu pitanje ponovo.

,,Ti tu devojku koliko sam shvatio i ne poznaješ."

Odmahnem glavom.

,,Ne moram da je poznajem da bih razumeo. Znam da želim da je upoznam."

,,Onda ću ti možda i jednog dana reći ko sam."

,,Onda ću joj ja možda, ako budem imao prilike, čak i dati ovu kovertu."

,,Kladim se u to da hoćeš."

Potapše me po ramenu i pokupi svoje kese. Obriše svoje uglancane crne cipele i uspravi se. Gledam ga tako dok polako sve više odmiče i nestaje negde u noći, negde van mog dometa. Izvadim iz džepa belu pravougaonu kovertu i osmotrim još jednom natpis na pozadini.

Za moju Veneru

Vratim kovertu nazad u džep i rešim da ostavim ovu čudnu noć iza sebe. Krenem nazad kući.