Ima nečeg među zvezdama

4. poglavlje-Natanijel

,,Hteo sam da vrištim o onome što sam osećao, ali sam ćutao iz straha da niko neće razumeti."

***

Padao sam duboko u sebe i hranio se svojom depresijom jako dugo. Ona je izgledala gore od mene. Isijavala je nekom mizerijom, tugom, beznađem. Nešto me je naprosto privuklo.

Obrisao sam prašinu sa stepenika i seo do nje. Mislio sam da će mi biti bolje ukoliko budem na kratko uživao u društvu nekoga ko je u mnogo goroj situaciji nego ja. Izgledala je kao savršena osoba za to.

,,Zašto smo ovde? Koja je svrha življena ako ćemo svi ionako umreti na kraju?",obratio mi se ozbiljnim tonom hrapav ženski glas. Nije razmišljala o onome što je rekla, samo je izgovorila prvo što joj je palo na pamet i ne pogledavši u mene. Izgovorila je nešto što je, iako ona to nije znala i meni i njoj ležalo na duši.

Zašto smo zapravo ovde? U pravu je. Šta god mi uradili u životu ishod je na kraju svakako isti. Umrećemo. Moja majka mogla je da dotakne zvezde. Nije uspela. Prvo je dobila mene, dozvolila je sebi da pauzira svoj san na petnaest godina. Želela je da nastavi, da dobije drugu priliku i zapravo je dobila. Znao sam da hoće, bila je vraški dobra. Nažalost jedan trenutak nepažnje učinio je da u zaborav odu sva njena ostvarenja, a i svi uspesi koje je trebalo da ostvari u budućnosti. U čemu je onda svrha uopšte? Ne kontrolišemo mi ništa.

Ispustio sam duh izdah, udahnuo svež vazduh još jednom, a onda još jednom porazmislio o postavljenom pitanju. Svoje misli krenuo sam da izgovaram naglas. Nisam mogao ni da sanjam da će mi nekada u budućnosti to postati rutina. Da će ona postati jedina osoba sa kojom ću moći da razgovaram o životu, sa kojom više neću morati da razmišljam pre nego što nešto izgovorim, sa kojom ću deliti svoje nadublje misli. Osoba sa kojom neću morati da budem površan.

,,Sam pojam života je neobjašniv. Veruj mi, ne postoji prava definicija života koju sada mogu da ti dam kako bi se osetila bolje."

Udahnula je duboko, navrnula bočicu tekile ispivši par gutljaja iz polupune flaše i zagledala se negde u daljinu.

Ima nečeg u tom njenom pogledu što mi je iz prva verovatno i privuklo pažnju, nečeg za šta nisam znao da će vrlo brzo zatočiti moju dušu u potpunosti. Kao da u svojim očima krije noćno nebo, iako je posvuda oko nas. Kao da je čitava vasiona skrivena u tom jednom dalekom pogledu, kao da se u njemu kriju odgovori o nastanku sveta.

Zamislim se koji trenutak. Ne mogu da je lažem. Ne mogu da je lažem, ali želim da joj pomognem da se oseti bolje. Pomoći njoj trenutno isto je što i pomoći sebi. Izgovorim nesvesno nešto što učini da se oboje osetimo bolje.

,,Tu smo da se nadamo", izgovaram dok joj izvlačim bocu tekile iz ruke i ostavljam je po strani. To nije način. Alkohol definitivno nije način, a ja sam to iskusio na sopstvenoj koži.
,,Samo tako možda i dobijemo odgovor na naša pitanja. Ako budeš samo sedela ovde i natapala svoju agoniju alkoholom nikada nećeš saznati."

Nešto se na koji trenutak u njenom pogledu promeni, kao da sam joj nasuo kofu nade na glavu. Nakrivi uglove usana u neki polusmejak, ustane, uzme bočicu tekile koja je stajala naslonjena pored mene, zatim izvuče nekakvu olovku iz džepa i nešto zapiše na omotu od boce. Prođe pored mene i ostavi bocu negde u žbunu.

,,Šta si napisala?"

,,Saznaćeš možda jednog dana", izgovori zamišljeno.

,,Svesna si toga da prosto mogu da odem i pogledam?"

,,Naravno, ali ti to nećeš uraditi."

,,Na osnovu čega misliš da neću?"

,,Nećeš ako imalo poštuješ privatnost devojke koju si upoznao pre desetak minuta."